EKSKLUZIVNO MAKS GRINFILD: Treba nam više porodičnih serija

Ovaj niz se nastavlja do njegove poslednje role u novoj komediji „Komšiluk u Los Anđelesu“  u kome ga gledamo kao Dejva Džonsona, klasičnog američkog belca iz srednje klase, na kanalu Foks Lajf, radnim danima u 15.15, već pet sezona, kako sa porodicom pokušava da se uklopi u potpuno crnački kraj. U ekskluzivnom intervjuu za Dnevnikov TV Magazin, ovaj američki glumac nam otkriva dokle su Džonsonovi odmakli sa prilagođavanjem, ali i kako se on prilagodio ulozi porodičnog čoveka, posle sedam sezona Šmitove mačo životne filozofije.

- Zapravo, prijalo mi je da se malo otrgnem Šmitu, jer sam privatno porodičan čovek, oženjen i imam dvoje dece, tako da mi je teže bilo da se prilagodim mom junaku u „Novoj devojci“, a ulogu u „Komšiluku“ sam uz veliko olakšanje doživeo kao povratak kući – uz smeh nam otkriva na početku razgovora glumac koji je karijeru počeo da gradi već po završetku studija sada davne 1998. godine epizodnim ulogama u poznatim serijama, koje su mu utabale stazu ka Holivudu i statusu zvezde čija se godišnja zarada danas procenjuje na pola miliona dolara.

Šta vam se dopalo kod lika Dejva u seriji „Komšiluk u Los Anđelesu?

- Čini mi se da to nije bila samo stvar junaka kog ću glumiti. Za mene je više ova serija zaista posebna. Od prvog trenutka sam osetio da smo sjajan tim i da imamo neverovatan potencijal. Dodatno, čini mi se da na malim ekranima nema više ovakvih porodičnih serija, a odrastao sam uz „Bračne vode“, „Život po Džimu“ i mnoge druge naslove koji su za temu imali baš porodicu. Ne verujem da je publika izgubila interesovanje za dobar porodičan sitkom, a činjenica da trajemo već pet sezona samo govori u prilog tome. Ono što najviše volim kod ove serije je sama ta situacija da imate tradicionalnu belačku porodicu koja se iz Mičigena seli za Los Anđeles. Naravno, prvo su im za oko zapali luksuzni stanovi u kvartu La Brea, ali kad su shvatili da oni nemaju novac za to, videli su divnu kućicu sa dvorištem i belom tarabom, i odmah su zamislili svoj „američki san“ koji ih je dodatno podsetio na ono što su imali u Mičigenu. Budući da su doseljenici, nisu obratili pažnju na jednu važnu stvar, a to je da je ta njihova bela kućica smeštena u kraj u kom isključivo žive crnci. I tu počinje šou.

U čemu je najveća razlika za vas u glumačkom pogledu između „Nove devojke“ i „Komšiluka“?

- Čini mi se da sam ovde dobio priliku da se uklopim u ekipu u kojoj više nas vodi glavnu priču. U „Novoj devojci“ sam imao taj pritisak da vodim, što sam ovde zahvaljujući sjajnom Sedriku koji tumači glavu porodice mojih prvih komšija, uspeo da podelim sa ostalima. I u ovoj seriji sam tip humora je drugačiji. Više je to komedija situacije, a oduvek sam uživao u toj vrsti humora. Dodatno, snimamo pred živom publikom što je nešto o čemu svaki glumac mašta. To je neverovatna kombinacija televizije i pozorišta koja vam omogućava da u svakom trenutku osluškujete reakciju gledalaca.

Sa „Komšilukom“ ste dogurali do petog ciklusa, šesti je već najavljen. To je samo jedna manje sezona od „Nove devojke“. Da li ste se umorili od TV maratona?

- Ono što gledaoci verovatno ne znaju jeste da je „Nova devojka“ svojevremeno trebalo da dobije spinof. Radnja je bila koncipirana na Šmita koji postaje otac i pratila bi njegove prve korake u roditeljstvu. Iako bi publika, siguran sam, sjajno odreagovala na ovu ideju, ja u tom trenutku nisam bio raspoložen da joj dam šansu. Istina je da sam se malo umorio od Šmita. Kad sam dobio ponudu za „Komšiluk“ u principu, bio je to sličan koncept, ali smešten u potpuno drugačije okruženje što mi je prijalo. Čini mi se da je presudna stvar bilo upravo to što ja neću biti u prvom planu, već ću imati sjajne saigrače u novoj TV utakmici.

Pitanje rase jedna je od centralnih tema „Komšiluka“, naravno uz porodične teme.

- Dopada mi se to što je jedan belac ovog puta stavljen u poziciju da je u manjini. Dejv i njegova porodica imaju zadatak da se uklope, da ne odudaraju, da u tome nekako sačuvaju sebe i ono što ih čini drugačijim, a da opet ne uvrede nikoga od svojih komšija. Takođe, posmatramo i kako Sedrik mora da pronađe put ka toleranciji, što je, takođe, jedna važna tema. Sama ta ideja je mnogo delikatna, i bila je veoma izazovna i za nas glumce. Imao sam situacije da moram da dođem na set i da tog dana treba kao Dejv da uradim nešto neprikladno i politički skroz nekorektno. To je podrazumevalo dugačak uvod u vidu izvinjenja za sve što još nisam uradio, ali znam da ću morati. Rad na ovakvoj seriji zahteva zaista mnogo promišljenosti.

Praktikujete li da u seriji primenjujete i neka lična iskustva koja ste stekli kao roditelj?

- Zaista volim glumu i uvek se trudim da te dve sfere držim razdvojene. Maks kao glumac i ono što sam ja u privatnom životu su dve različite osobe. Kada biram ulogu, zapravo, najviše se oslanjam na scenario. Ako procenim da je scenario takav da u njemu neće moći ni da se nasluti onaj Maks koji sam ja privatno, tada i prihvatim ulogu. Za mene, u tome i jeste svrha glume. Da od nule napravite neki potpuno novi lik, da izmaštate sve njegove osobine, vrline i mane, a da se pritom držite scenarija i onoga što je scenarista zamislio. Tek tada gluma ima smisla.

Da li su komedije vaš omiljeni žanr?

- Srce glumca je uvek tamo gde je dobra uloga. Kada je o meni reč, za sada to jesu komedije, ali voleo bih da vidim sebe i u nekom drugom žanru. 

Nikola Dražović

foto: Foks promo