LOVAČKI PAVLE VUISIĆ: Kako je Žile postao legenda srpskog lova i TV ekrana! PRIČA O ČOVEKU KOJI JE LOVU DAO NOVO LICE!
Za njega kažu da je lovački Pavle Vuisić. Bez formalnog novinarsko–voditeljskog obrazovanja, kao što je to nekada slavni glumac činio bez pohađanja glumačke akademije, pred kamerama je prirodan, spontan i gledljiv.
Živko Stojković, sremački lovac i aktuelni predsednik Lovačkog društva „Soko” iz rodnih Malih Radinaca, spletom okolnosti postao je zaštitno lice sada već kultne emisije „Lovački klub”, koja je nedavno proslavila tri godine emitovanja. A kako je sve počelo?
- Produkcija „Magic moments” je uvidela da, pored ribolovačke emisije „Priče s vode” koju radi, na medijskom tržištu nedostaje sadržaja namenjenog lovcima i odlučila da krene s lovačkim serijalom. Prvobitno, moja uloga u toj priči trebalo je da bude više posrednička – da pronalazim kontakte, da budem vodič tokom snimanja lovova… No, ubrzo mi je ponuđena daleko veća uloga, praktično voditelja, naratora, što sam prihvatio – objašnjava Žile, kako mu glasi prepoznatljivi nadimak.
Emisije su se nizale, do sada preko 150. U njima je Žile uvek apostrofirao ekološku svest, lovački kodeks i čast, poštovanje prirode. Iza lovca u lovištu, kaže, treba da ostanu samo tragovi čizama. A lov je živa, krajnje nepredvidiva rabota. Svakakvih dogodovština tu beše…
Celo selo pozdravlja ekipu
Emisija „Lovački klub” emituje se na Agro TV-u, ima je i na Jutjubu, i za tri godine stekla je veliku popularnost. Koliku, dočarao je Žile sa dva upečatljiva primera.
- U Lozoviku kraj Jagodine, kada smo dolazili na snimanje, pored lovaca, skoro celo selo je htelo da dođe i pozdravi našu ekipu, pa su lovci morali da ih odvraćaju da ne prave gužvu. Isto tako, u Zagorici kraj Topole na desetine ljudi, iako nisu lovci, izašli su da nas pozdrave kada su čuli da dolazimo.
- Jednom prilikom, dan pred lov, snimatelju je nešto iskrslo i nije mogao da ide, a ujutru, pola sata pred planirano kretanje, i njegovoj zameni se nešto slično dogodilo. Nisam hteo da otkazujem, rekoh sebi – ideš, pa šta bog da! Tog dana sam bio i novinar i snimatelj, režiser i scenograf. Svi smo bili skeptični da li će od snimljenog materijala moći nešto da se izvuče, ali moglo je. A da slučaj bude još komičniji, tek kasnije smo primetili da se u jednom kadru u pozadini vidi čovek kako mokri – prepričava Žile doživljaj.
Ali beše jedan još upečatljiviji.
- Snimali smo lov na divlje svinje na Fruškoj gori, kada je odjednom u našem pravcu krenulo krdo od preko 20 jedinki, pravi „vozić”. Lovac koji je pucao na njih je promašivao, a crna divljač nam se opasno približavala. Kolega me je upitao : „Šta ćemo sad?” Kratko sam mu dgovorio: „Beži!” Bogami, nisam znao da sa svojih 130 kila mogu toliko brzo da trčim. Bio sam brži od mnogo mršavijeg kolege – kroz smeh se priseća Stojković.
Na snimanju u Šatrincima do kukova je upao u kanal, a snimatelj, dok je kamerom pratio lov na guske i patke kraj Uzdina, do kolena se našao u blatu. Žileta i njegove saradnike, snimatelje Nikitu Dujina i Stevana Mihalika, zalivale su kiše, skrivale i mučile magle, ali sve što je snimljeno je i emitovano. To je samo jedan od dokaza kako je ekipa radila. A još veća satisfakcija je došla kada je rumski inženjer Zoran Maričić, koji nikada nije lovio, nakon mnoštva odgledanih emisija rekao Žiletu:
- Sada tek shvatam kako lov funkcioniše, počinjem da ga volim zbog emisije. Prvi put sam poželeo da postanem lovac!