ЛОВАЧКИ ПАВЛЕ ВУИСИЋ: Како је Жиле постао легенда српског лова и ТВ екрана! ПРИЧА О ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ ЛОВУ ДАО НОВО ЛИЦЕ!
За њега кажу да је ловачки Павле Вуисић. Без формалног новинарско–водитељског образовања, као што је то некада славни глумац чинио без похађања глумачке академије, пред камерама је природан, спонтан и гледљив.
Живко Стојковић, сремачки ловац и актуелни председник Ловачког друштва „Соко” из родних Малих Радинаца, сплетом околности постао је заштитно лице сада већ култне емисије „Ловачки клуб”, која је недавно прославила три године емитовања. А како је све почело?
- Продукција „Magic moments” је увидела да, поред риболовачке емисије „Приче с воде” коју ради, на медијском тржишту недостаје садржаја намењеног ловцима и одлучила да крене с ловачким серијалом. Првобитно, моја улога у тој причи требало је да буде више посредничка – да проналазим контакте, да будем водич током снимања ловова… Но, убрзо ми је понуђена далеко већа улога, практично водитеља, наратора, што сам прихватио – објашњава Жиле, како му гласи препознатљиви надимак.
Емисије су се низале, до сада преко 150. У њима је Жиле увек апострофирао еколошку свест, ловачки кодекс и част, поштовање природе. Иза ловца у ловишту, каже, треба да остану само трагови чизама. А лов је жива, крајње непредвидива работа. Свакаквих догодовштина ту беше…
Цело село поздравља екипу
Емисија „Ловачки клуб” емитује се на Агро ТВ-у, има је и на Јутјубу, и за три године стекла је велику популарност. Колику, дочарао је Жиле са два упечатљива примера.
- У Лозовику крај Јагодине, када смо долазили на снимање, поред ловаца, скоро цело село је хтело да дође и поздрави нашу екипу, па су ловци морали да их одвраћају да не праве гужву. Исто тако, у Загорици крај Тополе на десетине људи, иако нису ловци, изашли су да нас поздраве када су чули да долазимо.
- Једном приликом, дан пред лов, сниматељу је нешто искрсло и није могао да иде, а ујутру, пола сата пред планирано кретање, и његовој замени се нешто слично догодило. Нисам хтео да отказујем, рекох себи – идеш, па шта бог да! Тог дана сам био и новинар и сниматељ, режисер и сценограф. Сви смо били скептични да ли ће од снимљеног материјала моћи нешто да се извуче, али могло је. А да случај буде још комичнији, тек касније смо приметили да се у једном кадру у позадини види човек како мокри – препричава Жиле доживљај.
Али беше један још упечатљивији.
- Снимали смо лов на дивље свиње на Фрушкој гори, када је одједном у нашем правцу кренуло крдо од преко 20 јединки, прави „возић”. Ловац који је пуцао на њих је промашивао, а црна дивљач нам се опасно приближавала. Колега ме је упитао : „Шта ћемо сад?” Кратко сам му дговорио: „Бежи!” Богами, нисам знао да са својих 130 кила могу толико брзо да трчим. Био сам бржи од много мршавијег колеге – кроз смех се присећа Стојковић.
На снимању у Шатринцима до кукова је упао у канал, а сниматељ, док је камером пратио лов на гуске и патке крај Уздина, до колена се нашао у блату. Жилета и његове сараднике, сниматеље Никиту Дујина и Стевана Михалика, заливале су кише, скривале и мучиле магле, али све што је снимљено је и емитовано. То је само један од доказа како је екипа радила. А још већа сатисфакција је дошла када је румски инжењер Зоран Маричић, који никада није ловио, након мноштва одгледаних емисија рекао Жилету:
- Сада тек схватам како лов функционише, почињем да га волим због емисије. Први пут сам пожелео да постанем ловац!