Vlatko Stefanovski: Muzika bez emocija je – galama
Ovogodišnje izdanje Novosadskog muzičkog leta u petak, 29. jula, u vrtu Srednjoškolskog doma u Nikolajevskoj, otvaraju Vlatko Stefanovski i Miroslav Tadić, jedan od nesumnjivo ponajboljih svetskih gitarističkih dua.
Temelji njihove saradnje udareni su još tamo sredinom devedesetih prošlog veka, kada su pripremali prvi zajednički album „Kruševo”, a u blistavoj međuigri dvojice virtuoza publika u Novom Sadu imala je priliku da uživa i pre dve godine...
– Na svu sreću, naša saradnja, eto, još uvek traje sa istim entuzijazmom – otkriva Stefanovski u razgovoru za „Dnevnik”. – Miroslav i ja smo dosta toga prošli u međuvremenu. Verujem da smo malo sazreli i kao muzičari i kao ljudi. Upravo ovih dana razmišljamo i o materijalu za naš novi album. Jer, više nije pitanje šta odsvirati, već šta ne odsvirati ili eskivirati. Barem ja postajem veoma probirljiv što se mog muzičkog jezika i izraza tiče. Ali, inače, tehnologija našeg dua se nije mnogo promenila: dva čoveka i dve gitare…
Za mnoge je začudno što je tako vrstan duo iznikao iz potpuno različitih gitarističkih bekgraunda: Tadić je klasičar, dok ste Vi od početka karijere i premijernog koncerta grupe „Leb i sol” u Novom Sadu aprila 1977. posvećeni džez-roku?
– Mi smo sličnog senzibiliteta i ukusa, a naši razvojni putevi pre našeg susreta su manje važni. Ipak, pretpostavljam da smo slične ploče slušali i o sličnim stvarima maštali kao tinejdžeri i mladi gitaristi. Verujem da je tu ključ te naše saradnje. Taj naš tihi i skromni projekt je doživeo neverovatan rast i uspon. Od našeg prvog susreta u hotelskoj sobi u Beogradu, do nastupa sa Londonskim simfonijskim orkestrom. To nisam ni sanjao…. Ali takve stvari ni ne možete isplanirati, već sa malo sreće i upornosti postanete deo nekog većeg plana…
Korišćenje folklornih motiva u početku vaših karijera bilo je dosta ogoljeno. Sada su, međutim, te teme tek podtekst jednog muzički neuporedivo ozbiljnijeg i zahtevnijeg materijala?
– Svako koristi resurse onako kako zna i ume. Balkan je već dobro poznat u svetu kao muzika i kultura. Ne možemo se više sakrivati i glumiti hermetizam i neshvaćenost. Internet i Jutjub su uradili svoje -vredne muzičare su ostavili bez prihoda od ploča i CD-ova, a talente, poluamatere i entuzijaste izbacili u prvi plan.
Džez? Etno? Etno-džez? Klasika? Klasik-etno? World music?... Imaju li danas u muzici žanrovske granice ikakovog smisla?
– Mislim da nemaju, jer su se stvari dosta pomešale. Više nije važan pravac, jer ne postoje štandovi sa pločama, CD-ovima i kasetama… Nema ko ni da slaže proizvode po prodavnicama. Ako vam je original skup, kupite repliku, ako vam je replika skupa, skinite je sa neta za džabe… Između ostalog, klasičari sada koriste pop-rok metode i marketing, a rokeri vole da se uozbilje i koriste simfonijske orkestre. Sve je pomalo okrenuto na glavu…
Vaš emotivni kod je izuzetno snažan i vidljiv. Kako ga kontrolišete i kanališete i koliko je on bitan za muzičara?
– Trudim se da moja muzika ima emocije koje nekome nešto znače. Muzika bez emocija je galama. Na žalost, svedoci smo velikog zvučnog zagađenja. Svaki kafić ima svog di-džeja, svaki zvučnik druga pesma. Majko mila…teško je i prošetati korzom ovih dana.
U kojoj meri je za umetnika – u Vašem slučaju i izvođača i kompozitora – važna uloga i nemuzičkih uticaja?
– Dobro je pročitati neku finu knjigu, ili pogledati dobar film, ili čak prošetati šumom, ili gledati na moru u liniju horizonta. Kad se muzika odvoji od prirode, ona gubi svoj smisao…
Da li nazirete kraj zamišljenog procesa učenja ili se muzika i o muzici, kako to kaže Mark Nofler, uči do kraja života?
– Ma ja sam vam na početku. Ono što znam je mrvica u odnosu na ono što ne znam. Muzika je beskrajna kao i naš univerzum. Kad god pomislite da ste je stavili pod prst, ona vam negde pobegne…
Miroslav Stajić