UMETNOST SNOVIĐENJA „Usnuli fantom” Marije Popović Stojadinović
„Ovo je nešto što ćemo samo mi moći da doživimo”. ovo su reči prof. Ivana Pravdića izgovorene u susret performansu „Usnuli fantom”, doktorskom umetničkom projektu pijanistkinje i multimedijalne umetnice Marija Popović Stojadinović, izvedenom pod otvorenim nebom u bašti Legata Čolaković na Dedinju.
„Usnuli fantom” je višemedijsko delo zaokruženo kroz monoautorski projekat u kome vlada potpuna ravnoteža svih medija koji se u performansu koriste. Skica projekta sastoji se iz prethodno osmišljenog sistema od dvanaest znakova, koji se razvijaju u vremenu kroz rasporede događaja. Dvanaest slova: U S N U L I F A N T O M stvaraju dvanaest reči, tih dvanaest reči nosi u sebi dvanaest znakova, a tih dvanaest znakova čine – sadržaj sna.
Ovaj višemedijski rad bavi se, dakle, temom snova i fantastike, a njegov cilj je pokušaj razumevanja stanja snoviđenja, i na koji način nas taj tajanstveni prostor sna poput nekog prologa uvodi u apstraktno i iracionalno, u verovanja u nebića i natprirodne sile, i koliki je zapravo značaj same fantastike i snova pri stvaranju umetničkog dela. Snovi su zapravo neki vid poetike Marije Popović Stojadinović, koja je oslonjena i usredsređena na njene lične sinestezije i intuiciju. Poetičke pretpostavke odnose se i u vezi su sa samim nasolovom doktorskog umetničkog projekta„Usnuli fantom”, pri čemu je taj naslov inspirisan i direktno povezan sa grčkim bogom snova Morfejem.
Prostor sna zbiva se pri tome u dodekagonu, odnosno geometrijskom obliku sa dvanaest uglova. I sve to dodatno je likovno oblikovano kroz dvanaest grafičkih vizualija i dodekafonski niz od dvanaest tonova kroz koji je iskomponovana muzika. Uz sve to, višemedijski performans „Usnuli fantom” zasniva se na priči, odnosno na semantici i značenju, te vizuelnoj postavci koja odgovara sadržaju priče, muzici i elektronskoj muzici, zaključno sa pokretom tela i video artom, odnosno eksperimentalnim filmom koji se emituje paralelno sa maping projekcijom.
U maping projekciji, tokom scene Oltara, pojavljuje se lik Vladana Radovanovića (1932 - 2023), itaknutog umetnika i teoretičara, kome je Marija Popović Stojadinović i posvetila svoj umetnički doktorski projekat. Radovanović je po mnogo čemu bio avangardna ličnost naše umetničke scene, koja je stvarala na poljima muzike, slikarstva, književnosti, novih medija pomera jući granice i uspostavljajući nove stilove – sintezijsku umetnost i u okviru nje vokovizuel.
Na tom tragu je i Marija Popović Stojadinović u „Usnulom fantomu” pomerila medijske granice, uvodeći u pomenutoj sceni Oltara, uz molitvu i paljenje tamjana, te u prostoru publika fizički doživljava i oseća miris. Za autorku je u stvari vodeća norma uvođenje nepostojećeg u umetničko delo, odnosno pomeranje granica u duhovnoj delatnosti i ispoljavanje drugačijih stavova prema umetnosti, a sve sa cilje da njen lični istraživačko- stvaralački doprinos preraste u konkretnu ideju odnosno inovativnost.
Nije na kraju loše podsetiti na činjenicu - važnu i za potpuno razumevanje celog projekta „Usnuli fantom” – da je Marije Popović Stojadinović, ne samo pijanistkinja, nego i producent video radova i kratkih filmova u oblasti klasične i crošover muzike. Takođe valja istaći da je ovaj njen višemedijski performans spojio tri institucije kulture: Univerzitet umetnosti u Beogradu, na kojem je autorka doktorand na katedri za interdisciplinarne studije , smer višemedijska umetnost, zatim Muzej savremene umetnosti Beograda, pod čijim je okriljem danas Legat Čolaković u čijem prostoru je performans izveden, te pozorište KPGT Ljubiše Ristića, gde je snimljen pomenuti eksperimentalni film .
M. Stajić