Suvišni ljudi Franje Petrinovića

 edicija – tako bitna za  srpski književni sever, kako bi rekao D. Ređep – bila bi krnjava, a čitaoci  uskraćeni za  jednu nespornu prozaističku vrednost, posebnim senzibilitetom obeleženu.    

Franja Petrinović (1957, Slankamen), novosadski romansijer, pripovedač, kritičar, esejist – stvaralac modernog poimanja književne umetnosti, u ovom izboru, znalački načinjenom, pokazao je  svoj  već prepoznatljiv profil vibrantnog stvaraoca, naglašenu meru  za jezička i lirska sprezanja, kao i druge tvoračke postupke  na kojima se gradi modernitet  svih  narativa uključenih u ovu zbirku, sa predgovorom Selimira Radulovića i vrlo preglednom i stručno uređenom bibliografijom  Gordane Đilas. Sa izvesnim otklonom od postmodernističkih stilističkih aberacija i postupaka, kako s pravom primećuje recenzent, Petrinović se vraća na  čitljivost neomodernizma koji, opet, unutar prezentovanih narativa, uspostavlja  kontinuiran tok generalne mislenosti, sled zapitanosti i pratećih poremećaja  što su u zoni njegovih permanentnih opsesija.  A kakvog su porekla, kakva je njihova  obojenost i unutrašnja morfologija, može se najbolje pretpostaviti ako se krene od semantičke zatvorenosti samog naslova knjige – „Priče punog Meseca“.



Pun Mesec, po astrološkim uveravanjima i kolektivnom verovanju, nije bez odraza na čovekov psihizam, na konfiguraciju njegovih posebno nesvesnih aktivnosti, sa osobitim dejstvom na emotivno. Ono pak, pod Mesečevom  influentnošću, postaje obojeno depresivama, očituje se skliznućem u  pesimizam. Sa punim Mesecom, pasivnost i bezvoljnost subjekta, malodušnost i samosažaljenje, bivaju duševna prateća stanja. Izdvojenost bića i uverenje u bezperspektivnost trajanja kao da bivaju naglašeniji u vreme trajanja punog Meseca.

A sve su to zapravo dominante koje nastanjuju mentalni okvir likova i zasejavaju narativni prostor ovih Petrinovićevih proza, u intonaciji i obliku svesno   promenljivih i vrlo dinamičnih, sa idenjem do odumiranja priče i prelaska u pesničku formu.      Kao i u romanu hronici “Almaški kružoci lečenih mesečara” i ovde se maksimalno vrši subjektivizacija spoljašnjih  datosti. I s obzirom  da je težište naracije ovde na situacijama/okolnostima trajanja i stanju svesti/ slojevima svesnosti koja sve vreme ostaje bez velikih pomeranja, to je i egzistentni prostor od malih naznaka – tek da se naslute ili prepoznaju  koordinate po kojima se odvijaju prazni i promašeni životi ljudi već zašlih u pozne godine. Iz tih razloga, pripovedačka struktura Petrinovićevih priča, nezavisno od  obima narativa, retko kad da uključuje prava dešavanja, fabulu, bilo koji tip razvijene deskripcije – mimeza je izvan autorovih namera. Modernost zahteva subjektov svet i subjektivizaciju sveta i on se tome zdušno priklanja.   

Petrinović čoveku prilazi kao najvećoj i jedinoj aktualnosti kada je u pitanju egzistencija uopšte. Svaka od narativnih celina u ovoj knjizi ubedljivo posvedočuje egzistencijalističko uverenje autora da je ljudsko biće određeno trenutkom, pre svega ovim “sad”, okolnostima, situacijom, različnim poremećajima i privremenošću koja ga onespokojava i plaši. Sve je privremenost: imati, hteti, raspoloženje ovo ili ono, problemi, ljubav, sreća, zdravlje, biti.

Posledice: gubitak sigurnog oslonca, nesigurnost, zapitanost bez odgovora, osećanje napuštenosti, očaj, samoća, strah od neizvesnosti, od onog što će doći; uverenje o uzaludnosti i promašenosti života, kao i sumnja u mogućnost da se nešto može izmeniti. Takvu poremećenu, a opet bez pomaka egzistentnost, život po navici, nose svi njegovi likovi (Milan Vukotić, penzionisani nastavnik OTO-a, domaćica Stana Pantelić, jedan od podbarskih „golubova“ – Sveta Rankov, majka Azelija i njen sin, psiholog bez posla Sergej, debela Anđelija sa Detelinare, subjekt koji bi da bude Pepeljuga). Svi oni traju u nekom ispraznom stanju, u nedovoljnoj artikulisanosti htenja i neostvarenosti sopstva, kao površni i promašeni ljudi, shvatajući to kada su već u poznim (šezdesetim, sedamdesetim) godinama. Ljudi koji nemaju odgovora ni na jedno pitanje, ni jedan  jasan stav o nekom problemu, sem uverenja da su “suvišni ljudi” koje niko ne traži, niti su kome potrebni.



Individualizovane svesti Petrinovićevih (anti)junaka ne znaju za progresiju na nivou osvešćenja jer nikad ne izbivaju iz nametnutih i zatečenih životnih okvira; oni ne poznaju iskorake niti znaju za nadilaženja onoga što su bili ili što im je prethodilo. Jer su stagnantni u svojoj istrošenosti, kako mentalnoj tako i fizičkoj, nemoćni za spoznaju novih predstava o svetu i njegovom kretanju. Stoga i utisak da su odsečeni i nevidljivim zidovima odvojeni od okruženja, od bližnjih; ljudi sa ruba stvarnosti, mirni čovečuljci koji se „dave“ u svojoj jednobraznoj nečujnosti. Svi su oni ravnih karaktera, bez unutrašnjih propinjanja (sem jednog anonimnog subjekta sa početka knjige), ali sa puno niskofrekventnih emotivnih treperenja koje niko ne osluškuje, niko ne hvata.   

Ima mesta, postupaka i narativnih izvedenosti koje su u dosegu Isidore Sekulić.



Časlav Đorđević

 

Zamor od sebe



Kroz kontekst i narativni diskurs modernog glasa, Petrinović  dotiče sveljudsko stanje mirnih, zaboravljenih ili nepriznatih, sa intenziviranim zaronom u  obesmišljavajuće aspekte čovekovog trajanja, u vreme kada počinje neko da postaje zamor-biće za druge i da oseća zamor od  sebe; biće  iza kojeg je praznina, ispred kojeg je Ništa.