Сувишни људи Фрање Петриновића

 едиција – тако битна за  српски књижевни север, како би рекао Д. Ређеп – била би крњава, а читаоци  ускраћени за  једну неспорну прозаистичку вредност, посебним сензибилитетом обележену.    

Фрања Петриновић (1957, Сланкамен), новосадски романсијер, приповедач, критичар, есејист – стваралац модерног поимања књижевне уметности, у овом избору, зналачки начињеном, показао је  свој  већ препознатљив профил вибрантног ствараоца, наглашену меру  за језичка и лирска спрезања, као и друге творачке поступке  на којима се гради модернитет  свих  наратива укључених у ову збирку, са предговором Селимира Радуловића и врло прегледном и стручно уређеном библиографијом  Гордане Ђилас. Са извесним отклоном од постмодернистичких стилистичких аберација и поступака, како с правом примећује рецензент, Петриновић се враћа на  читљивост неомодернизма који, опет, унутар презентованих наратива, успоставља  континуиран ток генералне мислености, след запитаности и пратећих поремећаја  што су у зони његових перманентних опсесија.  А каквог су порекла, каква је њихова  обојеност и унутрашња морфологија, може се најбоље претпоставити ако се крене од семантичке затворености самог наслова књиге – „Приче пуног Месеца“.



Пун Месец, по астролошким уверавањима и колективном веровању, није без одраза на човеков психизам, на конфигурацију његових посебно несвесних активности, са особитим дејством на емотивно. Оно пак, под Месечевом  инфлуентношћу, постаје обојено депресивама, очитује се склизнућем у  песимизам. Са пуним Месецом, пасивност и безвољност субјекта, малодушност и самосажаљење, бивају душевна пратећа стања. Издвојеност бића и уверење у безперспективност трајања као да бивају наглашенији у време трајања пуног Месеца.

А све су то заправо доминанте које настањују ментални оквир ликова и засејавају наративни простор ових Петриновићевих проза, у интонацији и облику свесно   променљивих и врло динамичних, са идењем до одумирања приче и преласка у песничку форму.      Као и у роману хроници “Алмашки кружоци лечених месечара” и овде се максимално врши субјективизација спољашњих  датости. И с обзиром  да је тежиште нарације овде на ситуацијама/околностима трајања и стању свести/ слојевима свесности која све време остаје без великих померања, то је и егзистентни простор од малих назнака – тек да се наслуте или препознају  координате по којима се одвијају празни и промашени животи људи већ зашлих у позне године. Из тих разлога, приповедачка структура Петриновићевих прича, независно од  обима наратива, ретко кад да укључује права дешавања, фабулу, било који тип развијене дескрипције – мимеза је изван ауторових намера. Модерност захтева субјектов свет и субјективизацију света и он се томе здушно приклања.   

Петриновић човеку прилази као највећој и јединој актуалности када је у питању егзистенција уопште. Свака од наративних целина у овој књизи убедљиво посведочује егзистенцијалистичко уверење аутора да је људско биће одређено тренутком, пре свега овим “сад”, околностима, ситуацијом, различним поремећајима и привременошћу која га онеспокојава и плаши. Све је привременост: имати, хтети, расположење ово или оно, проблеми, љубав, срећа, здравље, бити.

Последице: губитак сигурног ослонца, несигурност, запитаност без одговора, осећање напуштености, очај, самоћа, страх од неизвесности, од оног што ће доћи; уверење о узалудности и промашености живота, као и сумња у могућност да се нешто може изменити. Такву поремећену, а опет без помака егзистентност, живот по навици, носе сви његови ликови (Милан Вукотић, пензионисани наставник ОТО-а, домаћица Стана Пантелић, један од подбарских „голубова“ – Света Ранков, мајка Азелија и њен син, психолог без посла Сергеј, дебела Анђелија са Детелинаре, субјект који би да буде Пепељуга). Сви они трају у неком испразном стању, у недовољној артикулисаности хтења и неостварености сопства, као површни и промашени људи, схватајући то када су већ у позним (шездесетим, седамдесетим) годинама. Људи који немају одговора ни на једно питање, ни један  јасан став о неком проблему, сем уверења да су “сувишни људи” које нико не тражи, нити су коме потребни.



Индивидуализоване свести Петриновићевих (анти)јунака не знају за прогресију на нивоу освешћења јер никад не избивају из наметнутих и затечених животних оквира; они не познају искораке нити знају за надилажења онога што су били или што им је претходило. Јер су стагнантни у својој истрошености, како менталној тако и физичкој, немоћни за спознају нових представа о свету и његовом кретању. Стога и утисак да су одсечени и невидљивим зидовима одвојени од окружења, од ближњих; људи са руба стварности, мирни човечуљци који се „даве“ у својој једнобразној нечујности. Сви су они равних карактера, без унутрашњих пропињања (сем једног анонимног субјекта са почетка књиге), али са пуно нискофреквентних емотивних треперења које нико не ослушкује, нико не хвата.   

Има места, поступака и наративних изведености које су у досегу Исидоре Секулић.



Часлав Ђорђевић

 

Замор од себе



Кроз контекст и наративни дискурс модерног гласа, Петриновић  дотиче свељудско стање мирних, заборављених или непризнатих, са интензивираним зароном у  обесмишљавајуће аспекте човековог трајања, у време када почиње неко да постаје замор-биће за друге и да осећа замор од  себе; биће  иза којег је празнина, испред којег је Ништа.