Stefan Milenković: Novi Sad jeste prestonica kulture

Sa “Kameratom akademikom” izveo je dela Baha, Mocarta, Tartinija, Mendelsona i za kraj čuveni Valcer iz Svite za orkestar Dmitrija Šostakoviča, a nakon višeminutnog burnog aplauza na desetine Novosađana je pohitalo da napravi i „selfi” sa našim proslavljenim violionistom...

– Jedan veliki pijanista je kadgod rekao: Koncert napolju nije koncert (smeh). Fali taj prostor od kojeg se zvuk odbija i na temelju kojeg mi kao izvođači modelujemo svoj zvuk, ali bez obzira na to zaista je bilo fenomenalno – priznao mi je Stefan dok smo sutradan sabajle, netom pre no što će se uputiti ka aerodromu, sumirali utiske u lobiju hotela. – Mi jesmo dali sve od sebe, ali i publika je bila izuzetna. Pažljivo je slušala, nije bilo svega onoga što očekuješ kada je koncert na otvorenom u pitanju: šetkanja, muvanja, cuganja, ćaskanja...

Naročito je na njega utisak ostavila činjenica da je izostalo i sad već toliko uobičajeno mahanje telefonima...

– Prvi instinkt ljudima danas je da, šta god da se događa, vade mobilni i uključuju kameru. Da se, ne daj bože, ispred hotela neko sad skljoka, bojim se da bi se to pre našlo na društvenim mrežama no što bi stigla hitna pomoć. Tako i na koncertima, prvo što vidiš su hiljade svetlucavih telefona. E, toga u Katoličkoj porti nije bilo, neverovatno. Naravno, uvek se nađe neko, ali s obzirom na to koliko je došlo ljudi, broj tih „snimatelja” je zanemarljiv. To je odraz izuzetne kulture i poštovanja i prema koncertu i prema umetnicima...

„Novi Sad – evropska prestonica kulture”, primećujem...

– Uvek je to Novi Sad za mene i bio. Sama titula je formalnost, mada bih iskreno voleo da se i ta formalnost dogodi.

S obzirom na to da nije imao puno vremena da proba s “Kameratom akademikom”, svega jedan dan, a da su izvedena prilično zahtevna dela, interesovalo me je koliko mu to predstavlja problem...

– Ključ je u prethodnoj pripremi, iskustvu i poverenju da će svako uraditi maksimalno valjano svoj deo posla. Postoje i elementi koji se ne mogu kontrolisati, ali s tim se treba pomiriti. To je kao kada glumac uskoči u predstavu: zna svoj tekst, zna otprilike i tuđe replike, poznat mu je tu i tamo mizanscen, ali na kraju mora da bude i malo improvizacije. Priznajem da ja to i volim. Nekako, kad je sve glatko, nema izazova. Pa i sad na koncertu, kada smo svirali Valcer, morao sam da vadim rezervni padobran (smeh) pošto se glavni definitivno nije otvorio. I uspeli smo da se prizemljimo, mada ne znam šta bi bilo da je Šostakovič živ i da nas je čuo (smeh)...

Koristim priliku da ga pitam da li je padobranstvo još uvek na spisku njegovih „slobodnih aktivnosti”...

– Skačem kad god mogu, poslednji put u maju, ali nadam se da ću, kad mi prođe aktuelna gužva, tamo u avgustu, odvojiti nekoliko dana. Volim padobranstvo, super mi je, uvek me nekako resetuje, imam osećaj da sam na odmoru čak i ako skačem samo jedan dan... 

Stefan je iz Novog Sada otputovao u Italiju, gde je sinoć na festivalu „Gasparo da Salo” u Breši svirao dva Paganinijeva koncerta, a put ga dalje vodi u Dubrovnik na master-klas namenjen mladim violinistima iz cele Evrope, koji će od 25. do 29. jula održati u prelepoj vili Kaboga...

– Broj studenata je ograničen, kako bi svaki od njih radio s punim intenzitetom. Iako je vreme limitirano, trudiću se da, pored teoretskih časova koje će polaznici imati svakog dana i gde ćemo se fokusirati na rešavanje određenih tehničkih problema, bude dosta prostora i za samu muziku. Uostalom, nije poenta u tome da posle master-klasa ja imam osećaj kako sam im puno rekao, a da oni od toga ne zapamte ni pola (smeh).



Na jesen je ponovo prilično rasprodat: Čikago, Njujork, Zagreb, Peskara, Kampobaso, Savona, Taranto, Nova Gorica... Ali nema izleta van sveta klasike, nema yez svirki sa Vlatkom Stefanovskim i Edinom Karamazovim ili alternativnog roka sa „Gorillaz”, već su na repertoaru isključivo Bah, Vivaldi, Betoven, Paganini, Sibelijus...

– Nekada je znao da privuče pažnju izlet klasičara u crošover, a sada izgleda pada u oči kada klasičari sviraju – klasiku. Nažalost, mnogi danas razmišljaju da je važnije biti poznat nego da nešto radiš dobro. Nisam nikada ulazio u netipične projekte zbog mode, već samo zato što me je to u datom trenutku interesovalo ili je predstavljalo izazov. A pre svega je moralo da bude dobro. Razmišljam i sad u tom pravcu, imam nekih ideja, ali u ovom trenutku sam potpuno posvećen klasici...

Miroslav Stajić

Za orkestar je potrebno vreme

Na pitanje da li je planirao da osnuje vlastiti kamerni orkestar kao što je, recimo, pre dve decenije Gidon Kremer pokrenuo danas čuvenu “Kremeratu Baltiku”, Stefan mi je priznao da mu ta zamisao jeste pala na pamet, ali da nije momenat za njenu realizaciju. „Na Univerzitetu Ilinois u Čikagu imamo fenomenalan studentski orkestar, koji vodimo čelista Dmitri Kouzov i ja, ali ipak to nije “Kremerata Baltika”.

Potrebno je određeno vreme da muzičari okupljeni u takvom ansamblu stvore prepoznatljiv zajednički zvučni identitet. Međutim, sada sam toliko zauzet, i koncertima i pedagoškim obavezama, da ne znam gde bih mogao da udenem i formiranje i oblikovanje nekog takvog orkestra i njegovo stavanje na noge. A činjenica je i da me trenutno više interesuju neobični ansambli, recimo spoj ’nespojivih’ instrumenata. Ali sve je to još daleko. Za sada ipak ostajem samo na saradnji sa već formiranim orkestrima”...