Стефан Миленковић: Нови Сад јесте престоница културе

Са “Камератом академиком” извео је дела Баха, Моцарта, Тартинија, Менделсона и за крај чувени Валцер из Свите за оркестар Дмитрија Шостаковича, а након вишеминутног бурног аплауза на десетине Новосађана је похитало да направи и „селфи” са нашим прослављеним виолионистом...

– Један велики пијаниста је кадгод рекао: Концерт напољу није концерт (смех). Фали тај простор од којег се звук одбија и на темељу којег ми као извођачи моделујемо свој звук, али без обзира на то заиста је било феноменално – признао ми је Стефан док смо сутрадан сабајле, нетом пре но што ће се упутити ка аеродрому, сумирали утиске у лобију хотела. – Ми јесмо дали све од себе, али и публика је била изузетна. Пажљиво је слушала, није било свега онога што очекујеш када је концерт на отвореном у питању: шеткања, мувања, цугања, ћаскања...

Нарочито је на њега утисак оставила чињеница да је изостало и сад већ толико уобичајено махање телефонима...

– Први инстинкт људима данас је да, шта год да се догађа, ваде мобилни и укључују камеру. Да се, не дај боже, испред хотела неко сад скљока, бојим се да би се то пре нашло на друштвеним мрежама но што би стигла хитна помоћ. Тако и на концертима, прво што видиш су хиљаде светлуцавих телефона. Е, тога у Католичкој порти није било, невероватно. Наравно, увек се нађе неко, али с обзиром на то колико је дошло људи, број тих „сниматеља” је занемарљив. То је одраз изузетне културе и поштовања и према концерту и према уметницима...

„Нови Сад – европска престоница културе”, примећујем...

– Увек је то Нови Сад за мене и био. Сама титула је формалност, мада бих искрено волео да се и та формалност догоди.

С обзиром на то да није имао пуно времена да проба с “Камератом академиком”, свега један дан, а да су изведена прилично захтевна дела, интересовало ме је колико му то представља проблем...

– Кључ је у претходној припреми, искуству и поверењу да ће свако урадити максимално ваљано свој део посла. Постоје и елементи који се не могу контролисати, али с тим се треба помирити. То је као када глумац ускочи у представу: зна свој текст, зна отприлике и туђе реплике, познат му је ту и тамо мизансцен, али на крају мора да буде и мало импровизације. Признајем да ја то и волим. Некако, кад је све глатко, нема изазова. Па и сад на концерту, када смо свирали Валцер, морао сам да вадим резервни падобран (смех) пошто се главни дефинитивно није отворио. И успели смо да се приземљимо, мада не знам шта би било да је Шостакович жив и да нас је чуо (смех)...

Користим прилику да га питам да ли је падобранство још увек на списку његових „слободних активности”...

– Скачем кад год могу, последњи пут у мају, али надам се да ћу, кад ми прође актуелна гужва, тамо у августу, одвојити неколико дана. Волим падобранство, супер ми је, увек ме некако ресетује, имам осећај да сам на одмору чак и ако скачем само један дан... 

Стефан је из Новог Сада отпутовао у Италију, где је синоћ на фестивалу „Гаспаро да Сало” у Бреши свирао два Паганинијева концерта, а пут га даље води у Дубровник на мастер-клас намењен младим виолинистима из целе Европе, који ће од 25. до 29. јула одржати у прелепој вили Кабога...

– Број студената је ограничен, како би сваки од њих радио с пуним интензитетом. Иако је време лимитирано, трудићу се да, поред теоретских часова које ће полазници имати сваког дана и где ћемо се фокусирати на решавање одређених техничких проблема, буде доста простора и за саму музику. Уосталом, није поента у томе да после мастер-класа ја имам осећај како сам им пуно рекао, а да они од тога не запамте ни пола (смех).



На јесен је поново прилично распродат: Чикаго, Њујорк, Загреб, Пескара, Кампобасо, Савона, Таранто, Нова Горица... Али нема излета ван света класике, нема yез свирки са Влатком Стефановским и Едином Карамазовим или алтернативног рока са „Гориллаз”, већ су на репертоару искључиво Бах, Вивалди, Бетовен, Паганини, Сибелијус...

– Некада је знао да привуче пажњу излет класичара у црошовер, а сада изгледа пада у очи када класичари свирају – класику. Нажалост, многи данас размишљају да је важније бити познат него да нешто радиш добро. Нисам никада улазио у нетипичне пројекте због моде, већ само зато што ме је то у датом тренутку интересовало или је представљало изазов. А пре свега је морало да буде добро. Размишљам и сад у том правцу, имам неких идеја, али у овом тренутку сам потпуно посвећен класици...

Мирослав Стајић

За оркестар је потребно време

На питање да ли је планирао да оснује властити камерни оркестар као што је, рецимо, пре две деценије Гидон Кремер покренуо данас чувену “Кремерату Балтику”, Стефан ми је признао да му та замисао јесте пала на памет, али да није моменат за њену реализацију. „На Универзитету Илиноис у Чикагу имамо феноменалан студентски оркестар, који водимо челиста Дмитри Коузов и ја, али ипак то није “Кремерата Балтика”.

Потребно је одређено време да музичари окупљени у таквом ансамблу створе препознатљив заједнички звучни идентитет. Међутим, сада сам толико заузет, и концертима и педагошким обавезама, да не знам где бих могао да уденем и формирање и обликовање неког таквог оркестра и његово ставање на ноге. А чињеница је и да ме тренутно више интересују необични ансамбли, рецимо спој ’неспојивих’ инструмената. Али све је то још далеко. За сада ипак остајем само на сарадњи са већ формираним оркестрима”...