Srpski akvarel 1910–1980.

Ideja je da se ovim reprezentativnim zbirkama  kulturnoj javnosti Zrenjanina ukaže na  nemerljiv značaj  privatnog kolekcionarstva  u slaganju mozaika srpske likovne umetnosti. Kolekcionari, svojom plemenitom misijom, ostvaruju ono što, poslednjih decenija, materjalno onemoćali muzeji  i galerije ne mogu, pronalaze i sakupljaju umetnička dela da bi ona bila sačuvana za budućnost. Izložba početkom jula odlazi u Kikindu, gde će do kjra jula biti izložena u Narodnom muzeju.

Milutin Popović je jedan od tih neumornih, ostrašćenih tragača koji  često postaju akteri „nemogućih  poduhvata“ da bi došli do dragocenih dela. Pri tom, Popović  se izdvaja  od drugih značajnih kolekcionara opredelenjem za  tehniku akvarela. Više od pedeset godina prikupljao je radove na papiru slikane „vodenom tehnikom“ i  do danas ih je sabrao u zbirku od oko 220 eksponata. Formirao je ekskluzivnu kolekciju, jer to je jedina  privatna zbirka akvarela u Srbiji koja po broju, kvalitetu ali i retkosti sačuvanih radova nekih umetnika, kao i prisustvom dela brojnih značajnih  slikarskih imena, može da se poredi sa zbirkom  akvarela Narodnog muzeja u Beogradu.

Šta je Popovića  opredelilo akvarelu? On je po vokaciji  muzičar, izražava svoje stvaralačko biće violom i violinom. Suptilnost materije akvarela sa neuhvatljivim  prelivima potpuno je u skladu sa bićem  muzičara. Tako u  njemu harmonizovano  trepere osećaji za muziku i akvarel.

U  oblikovanje zbirke  ušao je sa jasnom idejom i svešću šta ona treba da predstavi: tokove srpskog akvarela od početka, pa do osamdesetih godina 20. veka,dakle do perioda kada se, u duhu  vremena,  javljaju novi  likovni mediji  gde je akvarel uglavnom povod za slobodne umetničke transpozicije i inerpretacije.

Popovićeva kolekcija počinje da prati srpsko slikarstvo u akvarelu od prvih decenija 20. veka, dakle od vremena kada umetnici kod nas počinju  ozbiljnije i studioznije da se bave ovom likovnom disciplinom. Razvoj slikarstva i akvarela u Srbiji, prvih decenija 20 veka bio je uslovljen uticajem Minhenske škole. Naime Rista i Beta Vukanović, kao i čitav niz naših slikara,od kojih dosta ima i u ovoj Kolekciji, školovao se u Minhenu. Oni su iz Minhenske slikarske škole preuzeli nove vizuelne impulse, unoseći u svoja dela drugačije, “svežije” viđenje likovnosti. Taj dah stigao je u vidu plenerizma, impresionizma, simbolizma. U Zbirci je tridesetak radova slikanih u ovom duhu, odnosno stilovima  autora poput Mihajla Milovanovića, Mare Lukić Jelesić, Đorđa Čutuković, Natalije Cvetković, Bete Vukanović, Petra Markovića, Nikole Markovića, Viktora Živkovića, Bogosava Vojnović-Pelikan, Anđelije Lazarević, Borislava Bogdanovića...

U tom  periodu likovne umetnosti u Srbiji akvarel je doživeo  svoje blistave trenutke jer je ova tehnika na idealan, potpun način uobličavala  likovne ideje tog vremena. Sama materija akvarela i njena svojstva bile su izvorište izazova umetnika da krenu u tragalačku avanturu traženja novih izražajnih mogućnosti koje su zahtevali plenerizam i impresionizam. Nikada kasnije u likovnoj istoriji naše zemlje nisu toliko bili u saglasju dominirajući slikarski stil vremena i tehnika izvedbe u akvarelu.

Većina pomenutih slikara učestvovali su u ratovima (balkanskim i Prvom svetskom ratu); neki od njih su bili ratni slikari pri Vrhovnoj komandi, a žene su uglavnom bile bolničarke.Pored oružja, svi su sa sobom nosili blok i paletu. O tim tragičnim danima svedoče nam, na ovoj izložbi, radovi Miloša Golubovića, Vase Pomorišca  i Miodraga Petrovića. Radovi u akvarelu  iz  prve dve decenije 20. veka su retki, nisu sačuvani i do njih se teško dolazi, pa time ova kolekcija dobija na značaju.

Akvarel je u Srbiji bio povezan sa kreativnim prodorima i preoblikovanjima  estetičkih svatanja u drugim likovnim disciplinama (prvenstveno sliku u ulju). Ali on je najviše  zavisio od afiniteta umetnika prema ovoj tehnici i njegovoj potrebi da svoja likovna ishodišta izrazi iskrenošću intimnog  zapisa, lepotom spontanog, suptilnošću materije, osobenim esteticizmom vodene tehnike.

Tako recimo, tokom treće decenije, ispoljava se interesovanje umetnka za formu i konstrukciju, pa te likovne osobine mogu da se prepoznaju u akvarelima Ivana Radovića, Milice Čađević, Milice Milivojević.

Najviše je radova slikano u lirskom, intimističkom miljeu ili su obojeni  blagošću poetskog realizma. Naravno, u stilskim varijacijama proisteklim  iz duha vremena u kom su nastajali: Stojan Aralica, Jefta Perić, Kosta Hakman, Ivan Tabaković, Predrag Peđa Milosavljević, Ljubica Cuca Sokić,Nedeljko Gvozdenović, Danica Antić, Milivoje Nikolajević, Moma Marković, Božidar Prodanović, Grujica Lazarević…

U  četvrtoj i petoj deceniji, pa nadalje i ekspresionistički izraz proširio se prostorima srpskog akvarela u različitim autorskim izrazima: Sreten Stojanović, Nikola Bešević, Svetislav Strela, Jovan Bjelić, Bogdan Šuput, Dušan Vlajić, Igor Vasiljev, Zora Petrović, Miloš Bajić, Milo Milunović, Slava Bogojević, Mladen Josić, Miodrag B.Protić, Zoran Pavlović, Momčilo Antonović, Miodrag Nagorni, Milan Konjović...

Na izložbi  u galeriji MZ „Veljko Vlahović” izloženo je 83 akvarela, a autorica izložbe je potpisnica ovih redova

Jasmina Tutorov