Српски акварел 1910–1980.

Идеја је да се овим репрезентативним збиркама  културној јавности Зрењанина укаже на  немерљив значај  приватног колекционарства  у слагању мозаика српске ликовне уметности. Колекционари, својом племенитом мисијом, остварују оно што, последњих деценија, матерјално онемоћали музеји  и галерије не могу, проналазе и сакупљају уметничка дела да би она била сачувана за будућност. Изложба почетком јула одлази у Кикинду, где ће до кјра јула бити изложена у Народном музеју.

Милутин Поповић је један од тих неуморних, острашћених трагача који  често постају актери „немогућих  подухвата“ да би дошли до драгоцених дела. При том, Поповић  се издваја  од других значајних колекционара определењем за  технику акварела. Више од педесет година прикупљао је радове на папиру сликане „воденом техником“ и  до данас их је сабрао у збирку од око 220 експоната. Формирао је ексклузивну колекцију, јер то је једина  приватна збирка акварела у Србији која по броју, квалитету али и реткости сачуваних радова неких уметника, као и присуством дела бројних значајних  сликарских имена, може да се пореди са збирком  акварела Народног музеја у Београду.

Шта је Поповића  определило акварелу? Он је по вокацији  музичар, изражава своје стваралачко биће виолом и виолином. Суптилност материје акварела са неухватљивим  преливима потпуно је у складу са бићем  музичара. Тако у  њему хармонизовано  трепере осећаји за музику и акварел.

У  обликовање збирке  ушао је са јасном идејом и свешћу шта она треба да представи: токове српског акварела од почетка, па до осамдесетих година 20. века,дакле до периода када се, у духу  времена,  јављају нови  ликовни медији  где је акварел углавном повод за слободне уметничке транспозиције и инерпретације.

Поповићева колекција почиње да прати српско сликарство у акварелу од првих деценија 20. века, дакле од времена када уметници код нас почињу  озбиљније и студиозније да се баве овом ликовном дисциплином. Развој сликарства и акварела у Србији, првих деценија 20 века био је условљен утицајем Минхенске школе. Наиме Риста и Бета Вукановић, као и читав низ наших сликара,од којих доста има и у овој Колекцији, школовао се у Минхену. Они су из Минхенске сликарске школе преузели нове визуелне импулсе, уносећи у своја дела другачије, “свежије” виђење ликовности. Тај дах стигао је у виду пленеризма, импресионизма, симболизма. У Збирци је тридесетак радова сликаних у овом духу, односно стиловима  аутора попут Михајла Миловановића, Маре Лукић Јелесић, Ђорђа Чутуковић, Наталије Цветковић, Бете Вукановић, Петра Марковића, Николе Марковића, Виктора Живковића, Богосава Војновић-Пеликан, Анђелије Лазаревић, Борислава Богдановића...

У том  периоду ликовне уметности у Србији акварел је доживео  своје блиставе тренутке јер је ова техника на идеалан, потпун начин уобличавала  ликовне идеје тог времена. Сама материја акварела и њена својства биле су извориште изазова уметника да крену у трагалачку авантуру тражења нових изражајних могућности које су захтевали пленеризам и импресионизам. Никада касније у ликовној историји наше земље нису толико били у сагласју доминирајући сликарски стил времена и техника изведбе у акварелу.

Већина поменутих сликара учествовали су у ратовима (балканским и Првом светском рату); неки од њих су били ратни сликари при Врховној команди, а жене су углавном биле болничарке.Поред оружја, сви су са собом носили блок и палету. О тим трагичним данима сведоче нам, на овој изложби, радови Милоша Голубовића, Васе Поморишца  и Миодрага Петровића. Радови у акварелу  из  прве две деценије 20. века су ретки, нису сачувани и до њих се тешко долази, па тиме ова колекција добија на значају.

Акварел је у Србији био повезан са креативним продорима и преобликовањима  естетичких сватања у другим ликовним дисциплинама (првенствено слику у уљу). Али он је највише  зависио од афинитета уметника према овој техници и његовој потреби да своја ликовна исходишта изрази искреношћу интимног  записа, лепотом спонтаног, суптилношћу материје, особеним естетицизмом водене технике.

Тако рецимо, током треће деценије, испољава се интересовање уметнка за форму и конструкцију, па те ликовне особине могу да се препознају у акварелима Ивана Радовића, Милице Чађевић, Милице Миливојевић.

Највише је радова сликано у лирском, интимистичком миљеу или су обојени  благошћу поетског реализма. Наравно, у стилским варијацијама проистеклим  из духа времена у ком су настајали: Стојан Аралица, Јефта Перић, Коста Хакман, Иван Табаковић, Предраг Пеђа Милосављевић, Љубица Цуца Сокић,Недељко Гвозденовић, Даница Антић, Миливоје Николајевић, Мома Марковић, Божидар Продановић, Грујица Лазаревић…

У  четвртој и петој деценији, па надаље и експресионистички израз проширио се просторима српског акварела у различитим ауторским изразима: Сретен Стојановић, Никола Бешевић, Светислав Стрела, Јован Бјелић, Богдан Шупут, Душан Влајић, Игор Васиљев, Зора Петровић, Милош Бајић, Мило Милуновић, Слава Богојевић, Младен Јосић, Миодраг Б.Протић, Зоран Павловић, Момчило Антоновић, Миодраг Нагорни, Милан Коњовић...

На изложби  у галерији МЗ „Вељко Влаховић” изложено је 83 акварела, а ауторица изложбе је потписница ових редова

Јасмина Туторов