“Skenirana” oštećenja na 350 slika Save Šumanovića

Prethodno slično „skeniranje” obavljeno je 2007. godine, kada su urađene i sanacije onih slika kojima je hitno bila potrebna pomoć. Sada se takođe u pojedinim slučajevima pribeglo urgentnim intervencijama (u fokusu su bila ulja iz stalne postavke i deo predviđen za izlaganje u galerijama u Lazarevcu i Vranju), kojima je cilj bio da se zaustavi dalja degradacija materijala do njegovog potpunog konzervatorsko-restauratorskog tretmana.

– Napravljena je kategorizacija problema i u odnosu na to su definisani i predlozi mera koje valja preduzeti. Ilustracije radi, određeni broj slika bi trebalo da prođe i rekonzervaciju. Sedamdesetih godina prošlog veka one su, naime, konzervirane zasterlim metodama. Bez obzira na vrstu oštećenja, tada su listom sva platna tretirana na isti način, odnosno prosto su bile uronjene u vosko-smolastu masu, a da prethodno nije urađenja bilo kakva stabilizacija nosača. Time, međutim, praktično ništa nije rešeno, već su problemi samo “fiksirani” – pojašnjava za „Dnevnik” slikar-konzervator Olivera Brdarić.

Šumanovićeva se ulja grubo mogu podeliti na dve osnovne kategorije: na one sa tanjim bojenim slojevima, gde se sprovode standardni, uobičajeni konzervatorski tretmani koje je moguće obavljati i na licu mesta, te slike sa izrazito pastuoznim, debelim slojevima boje, koje su karakteristično popucale usled brojnih negativnih faktora i zahtevaju složene radioničke konzervatorske tretmane, uz korišćenje specijalizovane opreme. Tek, u poslednjih petnaest godina, od 2003. do avgusta 2018, konzervirane su i restaurirane pod okriljem Zavoda ukupno 122 slike iz fonda Galerije (računajući i tri gde je bilo nekoliko revizija zbog težih problema).

Nije, inače, zgoreg navesti da su slike na platnu veoma zahtevne u pogledu čuvanja i manipulisanja. O tome svedoči i činjenica da je u Šumanovićevom slučaju najveći procenat oštećenja na platnima, uočenih prilikom vizuelne inspekcije, mehaničke prirode i posledica su, procenjuju stručnjaci Zavoda, neadekvatnog depoa u njegovoj rodnoj kući gde se odlažu i čuvaju dela. Takve fragilne, osetljive, ispucale slike onda vrlo lako reaguju na mikroklimatske oscilacije, u pogledu vlage i temperature, i problemi se onda multiplikuju. U tim slučajevima i minimalan podražaj mehaničke prirode - poput vađenja slike iz depoa za razne izložbe, pakovanje, vraćanje... bio je dovoljan da dođe do pucanja bojenog sloja.  

– Kod takvih opštećenja, pucanje se, međutim, ne zadržava samo na bojenom sloju, nego dolazi do promena i na nosećem platnu. I zato je važno te slike u konzervatorskom smislu ne tretirati parcijalno, već strukturalno, što znači i slikani sloj i platno i podlogu. To su dugotrajni procesi koji iziskuju veliko strpljenje, jer se nekada i više puta moraju ponavljati – navodi Olivera Brdarić.

Ono što takođe predstoji kao važan zadatak je analiza Šumanovićevih slika u Laboratoriji za ispitivanje materijala u kulturnom nasleđu, koja deluje pri Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu. Jer, nikada do sada nije rađena iole ozbiljnija karakterizacija materijala koji je Sava Šumanović koristio pri slikanju. Istina, o pojedinim detaljima se zna nešto više, ali je to posledica ne naučne analize, već činjenice da je veliki umetnik vodio beleške o tome šta i kako radi i kakve su pojave prisutne kao posledica njegovog delanja.

Nacionalno blago

„Država mora da prepozna koliko je za nacionalnu kulturu važna zbirka Galerije ’Sava Šumanović’. Njegovih slika nema previše i moramo da ih brižno čuvamo. S obzirom da je u pitanju ustanova od nacionalnog značaja, smatramo nužnim formiranje stručnog tima iz redova renomiranih stručnjaka iz različitih oblasti društvenih - zaštitari, istoričari umetnosti i menayeri u kulturi – i prirodnih nauka, odnosno fizičari, hemičari, tehnolozi i biolozi, koji bi svojevrsnom sinergijom, znanjem i iskustvom pružili kvalitetna dugoročna rešenja. Jedino tako bi ovaj vredan fond slika imao tretman koji zavređuje, u skladu sa savremenim kriterijumima za korišćenje u upravljanje pokretnim kulturnim nasleđem”, ističe Olivera Brdarić.

– Ilustracije radi, na temelju Šumanovićevih zapisa znamo da je, kod slikanja neba koristio cinkov oksid i mineralna ulja koja ubrzavaju sušenje boje. Međutim, u doziranjima pri tome nije bio dosledan, već je često eksperimentisao. Stoga u konzervatorskoj dokumentaciji Zavoda postoji prava kolekcija pukotina uočenim upravo u tim zonama – pojašnjava Olivera Brdarić. – U svakom slučaju, potrebno je uraditi ozbiljna i opsežna ispitivanja u Laboratoriji na novosadskom Tehnološkom fakultetu, jer tek kada budemo imali te rezultate, definitivno ćemo znati gde su sve problemi i tada ćemo moći da odaberemo i zaista najbolji način za njihovo rešavanje.

M. Stajić