“Скенирана” оштећења на 350 слика Саве Шумановића

Prеthodno слично „скенирање” обављено је 2007. године, када су урађене и санације оних слика којима је хитно била потребна помоћ. Сада се такође у појединим случајевима прибегло ургентним интервенцијама (у фокусу су била уља из сталне поставке и део предвиђен за излагање у галеријама у Лазаревцу и Врању), којима је циљ био да се заустави даља деградација материјала до његовог потпуног конзерваторско-рестаураторског третмана.

– Направљена је категоризација проблема и у односу на то су дефинисани и предлози мера које ваља предузети. Илустрације ради, одређени број слика би требало да прође и реконзервацију. Седамдесетих година прошлог века оне су, наиме, конзервиране застерлим методама. Без обзира на врсту оштећења, тада су листом сва платна третирана на исти начин, односно просто су биле уроњене у воско-смоласту масу, а да prеthodno није урађења било каква стабилизација носача. Тиме, међутим, практично ништа није решено, већ су проблеми само “фиксирани” – појашњава за „Дневник” сликар-конзерватор Оливера Брдарић.

Шумановићева се уља грубо могу поделити на две основне категорије: на оне са тањим бојеним слојевима, где се спроводе стандардни, уобичајени конзерваторски третмани које је могуће обављати и на лицу места, те слике са изразито пастуозним, дебелим слојевима боје, које су карактеристично попуцале услед бројних негативних фактора и захтевају сложене радионичке конзерваторске третмане, уз коришћење специјализоване опреме. Тек, у последњих петнаест година, од 2003. до августа 2018, конзервиране су и рестауриране под окриљем Завода укупно 122 слике из фонда Галерије (рачунајући и три где је било неколико ревизија због тежих проблема).

Није, иначе, згорег навести да су слике на платну веома захтевне у погледу чувања и манипулисања. О томе сведочи и чињеница да је у Шумановићевом случају највећи проценат оштећења на платнима, уочених приликом визуелне инспекције, механичке природе и последица су, процењују стручњаци Завода, неадекватног депоа у његовој родној кући где се одлажу и чувају дела. Такве фрагилне, осетљиве, испуцале слике онда врло лако реагују на микроклиматске осцилације, у погледу влаге и температуре, и проблеми се онда мултипликују. У тим случајевима и минималан подражај механичке природе - попут вађења слике из депоа за разне изложбе, паковање, враћање... био је довољан да дође до пуцања бојеног слоја.  

– Код таквих општећења, пуцање се, међутим, не задржава само на бојеном слоју, него долази до промена и на носећем платну. И зато је важно те слике у конзерваторском смислу не третирати парцијално, већ структурално, што значи и сликани слој и платно и подлогу. То су дуготрајни процеси који изискују велико стрпљење, јер се некада и више пута морају понављати – наводи Оливера Брдарић.

Оно што такође предстоји као важан задатак је анализа Шумановићевих слика у Лабораторији за испитивање материјала у културном наслеђу, која делује при Технолошком факултету у Новом Саду. Јер, никада до сада није рађена иоле озбиљнија карактеризација материјала који је Сава Шумановић користио при сликању. Истина, о појединим детаљима се зна нешто више, али је то последица не научне анализе, већ чињенице да је велики уметник водио белешке о томе шта и како ради и какве су појаве присутне као последица његовог делања.

Национално благо

„Држава мора да препозна колико је за националну културу важна збирка Галерије ’Сава Шумановић’. Његових слика нема превише и морамо да их брижно чувамо. С обзиром да је у питању установа од националног значаја, сматрамо нужним формирање стручног тима из редова реномираних стручњака из различитих области друштвених - заштитари, историчари уметности и mеnayеri у култури – и природних наука, односно физичари, хемичари, технолози и биолози, који би својеврсном синергијом, знањем и искуством пружили квалитетна дугорочна решења. Једино тако би овај вредан фонд слика имао третман који завређује, у складу са савременим критеријумима за коришћење у управљање покретним културним наслеђем”, истиче Оливера Брдарић.

– Илустрације ради, на темељу Шумановићевих записа знамо да је, код сликања неба користио цинков оксид и минерална уља која убрзавају сушење боје. Међутим, у дозирањима при томе није био доследан, већ је често експериментисао. Стога у конзерваторској документацији Завода постоји права колекција пукотина уоченим управо у тим зонама – појашњава Оливера Брдарић. – У сваком случају, потребно је урадити озбиљна и опсежна испитивања у Лабораторији на новосадском Технолошком факултету, јер тек када будемо имали те резултате, дефинитивно ћемо знати где су све проблеми и тада ћемо моћи да одаберемо и заиста најбољи начин за њихово решавање.

М. Стајић