Veljko Mićunović, reditelj: Demokratija – čista ideja, razarajući sistem

Reč je o koprodukciji sa Beogradskim dramskim pozorištem, a još jedan kuriozitet predstave je to što u njoj glavnu ulogu igra Ozren Grabarić, gost iz Hrvatske.

Kako je Mićunović još u najavi predočio, dnevno-političko nije suština predstave „Demokratija“ kojom su se trudili da iz originalnog teksta izvuku i savremene teze, odnosno isprovociraju mišljenja, emocije i reakcije publike. Kroz niz scena, tematizovane su različite verzije demokratije, od utopijskih, preko autoritarnih, do onih u kojima danas živimo, evropskih. U predstavi je, zapravo, prikazano kako se u jednoj zemlji implementira i razvija demokratski princip društvenog uređenja i do čega sve to dovodi.

 Na prošlom Sterijinom pozorju osvojili ste specijalnu nagradu za režiju predstave „Radnička hronika“ Petra Mihajlovića, Narodnog pozorišta Subotica. Koliko vam je to značilo, kao i sam rad na toj predstavi, od koje je evidentan svojevrstan zaokret u Vašoj karijeri?

– Kad osetite put kojim ste krenuli, a on bude prepoznat, to stvarno znači. Bez obzira što je sa prefiksom „specijalna“, Sterijina nagrada za režiju je meni veoma važna. I ta predstava je nešto što je meni intimno veoma značajno, jer sam se bavio temom koja me istinski provocira, tiče me se. U poslednjih nekoliko godina susreo sam se sa Vojvodinom, provodio tu i po nekoliko meseci, izlazio iz beogradskog komfora i ulazio u manja mesta, priče sa raznim ljudima, razrušene fabrike, razrovana radna mesta... U tom segmentu sam se susreo sa drugim slojem koji mi je ispričao zanimljivu i dramatičnu priču. Divno je što sam imao način da kroz komad Petra Mihajlovića i prozborim o tome.

 I predstava „Demokratija“ ima veze sa aktuelnim socijalnim temama, a izbor nije savremeni dramski komad, naprotiv!

– Iako to možda malo pretenciozno zvuči, imao sam potrebu da napravim trilogiju koja je išla od „Kičme“ u Subotici, sa mađarskim ansamblom, preko „Radnička hronike“ u Drami na srpskom Narodnog pozorišta Subotica, do „Demokratije“. Pravio sam društvenu vertikalu, ako bi je gledali obrnutim tokom. „Kičma“ je priča o birokratama, o ljudima koji rade u velikim korporacijama, priča o socijalnim slučajevima, ljudima koji su ostali bez posla u „Radničkoj hronici“ i na kraju priča o toj jednoj vrhuški koja predstavlja vrhunac odgovornosti za jednu državu i jedan sistem. „Demokratija“ ne deluje kao značajno pozorišni komad, niti je on to pisao sa tim pretenzijama. U strukturi, Brodski nema zapisane likove, ko šta izgovara, samo gomilu teksta s kojom si primoran da se baviš. Mislim da je Brodski genijalno anticipirao kapitalistički bič koji će krenuti da šiba već u godinama nakon što je napisao „Demokratiju“, krajem osamdesetih prošlog veka. Danas kao da smo bili dužni da napravimo adaptaciju, jer se taj bič toliko razgoropadio da mislim da je ta društvena metastaza već toliko napredovala da se to pretvorilo u aždaju sa pet glava. U tom smislu mi je važno da sežemo dovoljno duboko, da se bavimo različitim temama, u obavezi prema savremenom društvu ih čak unapredimo u nešto čime se Brodski i nije bavio. Kroz 14-15 scena na 14-15 tema pokušavamo da proniknemo u to šta je demokratija za nas danas, da li je moguće implementirati je u jedno društvo na način na koji ona poziva. Demokratija je kao ideja u svojoj suštini čista, ali posledice koje pravi su razarajuće u odnosu na sistem koji je na njoj izgrađen.

 Zahvaljujući neobičnoj, delimično dokumentarističkoj strukturi drame Petra Mihajlovića, a sada i esejističkom pristupu Josifa Brodskog, veoma tesno sarađujete sa dramaturgom Slobodanom Obradovićem. Otkud taj kod nas veoma redak primer, a reklo bi se i dragocen, bliskog odnosa reditelja i dramaturga?

– Dramaturg je u pozorištu jako važan saradnik. Za mene kao reditelja, pre prve probe, dramaturg je najvažniji. Naravno, i posle, tokom proba. Pogotovo kada nešto postavljate tako da adaptirate za scenu. Da se bavite temama, kopate po komadu, učitavate nešto... Mislim da je u tom segmentu dramaturg nužan. A pošto pravim takvo pozorište, u kojem se učitavaju stvari, kao nešto mnogo dragocenije, što unapređuje ono što je pisac savio u komad, onda se logično nameće taj odgovor da je dramaturg nužan. Moja saradnja sa Slobom Obradovićem seže pet-šest predstava unazad i već smo napravili timsku priču u kojoj možemo da predupredimo mnoge probleme u određenim segmentima procesa i da to neko biće na kojem estetski insistiram lakše sprovodimo u delo.

        Igor Burić