Uskoro zajednički „Revizor” Pozorišta mladih i Srpskog narodnog pozorišta

Zamišljeno je da se u prvom periodu “Revizor” tu igra na sceni, a potom u SNP-u. Predstavu režira Petar Jovanović, koji je i predložio koprodukciju upravama ova dva novosadska teatra.

Zajedničke snage ovih pozorišta čine i glumački ansambl ove predstave. U podeli, koja je donekle izmenjena u odnosu na prvobitno najavljenu, su: Darko Radojević, Strahinja Bojović, Tijana Maksimović Bošnjak, Emilija Milosavljević, Ervin Hadžimurtezić, Jovana Stipić Radošević, Marija Radovanov, Marko Savković, Danilo Milovanović i Aleksandar Milković.

Dramaturškinja je Nikolina Đukanović, kostimografkinja je Milica Grbić Komazec, scenografkinja je Marija Kalabić, kompozitor je Bojan Milinković, a za scenski pokret je zadužen Igor Greksa.

Desetak dana pred premijeru, sve polako ulazi u završnu fazu i, naravno, mnogi detalji se još dorađuju na probama, kojih sad ima i preko vikenda. Stigli su i kostimi i scenografija, i glumci se privikavaju i na te nove okolnosti u radu. Na primedbu da je Gogolj ovu komediju davno pisao, i da se u međuvremenu dosta toga promenilo, jer je lik revizora nekad bio više kao endemska pojava, a danas su gotovo svi i svuda revizori, i to ponašanje je postalo opšti obrazac, reditelj Petar Jovanović pominje da je došlo do velike inflacije revizora.

- Kada gledate s distance od skoro dvesta godina, ono što prvo primećujete je koliko prepoznajete identične paterne ponašanja, ko god se bavio ljudskom prirodom. To je nešto što se još uvek nije promenilo. I dalje smo ista životinjska vrsta koja smo bili pre tih dve stotine godina, i zbog toga te stvari prosto isto funkcionišu, zato što je to ostalo u ljudskoj prirodi. Ona je nepromenjena. Naravno da su se promenile društvene okolnosti, promenile su se političke okolnosti, i tehnologija. Svet izgleda mnogo drugačiji, ali ono o čemu je Gogolj pisao, pre svega, to je o ljudskoj prirodi. Ona je ista. Ono što smo se mi trudili u ovoj adaptaciji komada je da upravo uradimo to da se lišimo svega onog što je vezano za tu epohu nedvosmisleno, i da ostavimo ono što je univerzalno u bilo kojoj epohi, tako da se ovaj komad dešava u nekoj nedefinisanoj epohi, nedefinisanom vremenu. I scenografskim i kostimografskim elementima ostavili smo gledaocu priliku da sam učita, dopiše, domašta, to da li se ta priča već desila, ili će se desiti, ili se upravo dešava – objašnjava za naš list reditelj Petar Jovanović.

Na utisak da je taj komad, ili taj lik, metafora čitavog društva, da sam tekst sasvim dobro funkcioniše i dalje, i da je aktuelan, reditelj Jovanović nadovezuje svoje mišljenje:

- Mislim da je „Revizor“ više od metafore. Bojim se da je „Revizor“ dijagnoza. Kako smo i čitali u ovoj postavci, „Revizor“ je nevezan za vreme, i baš ako govorimo o toj vremenskoj komponenti, mi te ljude u tom gradu u kojem se pojavljuje revizor, zatičemo u tom limbu, vakumu. Oni su ostali zaglavljeni u nekom vremenu. Zato nije bitno da li se to dešava pre sto, ili dvesta godina. Jer, to je ono što se nama dešava. Mi smo zaglavljeni u nekom paralelnom vremenu, paralelnoj dimenziji. Vreme u kojem mi živimo, svet u kojem mi živimo, naša realnost, je šizofrena. To je ono što je Kiš nazvao šizopsihologija. Svet je poremećen. U stvari, govorim zapravo o društvu u kojem mi živimo. Nama nije jasno u kojem vremenu živimo. Mi smo zaglavljeni u prošlosti, a budućnost nam neminovno dolazi. Taj „Revizor“ jeste dijagnoza, jer smo mi tako zaglavljeni, ostali u tom stanju privremenosti. Mi ništa ne završavamo, ništa ne rešavamo. Sve neka ostane tako kako jeste, jer tako je oduvek, a što bi i menjali? A onda, ako i menjamo, uvek se podelimo oko toga da li je promena dobra. Promena je neminovna. To je ono što nas uporno koči – smatra Petar Jovanović.

Govoreći o potrebi za promenom, Jovanović se priseća se da je na prvoj probi glumcima objašnjavao da u psihologiji postoji fenomen definisan kao privremena ili provizorna egzistencija neodređenog trajanja.

- To je fenomen koji su proučavali, pre svega, kod logoraša i kod terminalnih bolesnika. Psihologija je utvrdila da se čovek navikne upravo na tu privremenost. Ona mu postaje nova normalnost. Čovek počinje da živi od danas do sutra. Živi dan za danom. Zaboravlja uopšte na ideju da nešto može da se promeni, da neke stvari mogu da se reše. Počne da se zadovoljava upravo time da se probudio, i da se nada tome da će uveče leći u krevet – pominje Jovanović, ukazujući na moguće razloge nemotivisanosti za bilo kakve promene.

 N. Pejčić