Ускоро заједнички „Ревизор” Позоришта младих и Српског народног позоришта

Замишљено је да се у првом периоду “Ревизор” ту игра на сцени, а потом у СНП-у. Представу режира Петар Јовановић, који је и предложио копродукцију управама ова два новосадска театра.

Заједничке снаге ових позоришта чине и глумачки ансамбл ове представе. У подели, која је донекле измењена у односу на првобитно најављену, су: Дарко Радојевић, Страхиња Бојовић, Тијана Максимовић Бошњак, Емилија Милосављевић, Ервин Хаџимуртезић, Јована Стипић Радошевић, Марија Радованов, Марко Савковић, Данило Миловановић и Александар Милковић.

Драматуршкиња је Николина Ђукановић, костимографкиња је Милица Грбић Комазец, сценографкиња је Марија Калабић, композитор је Бојан Милинковић, а за сценски покрет је задужен Игор Грекса.

Десетак дана пред премијеру, све полако улази у завршну фазу и, наравно, многи детаљи се још дорађују на пробама, којих сад има и преко викенда. Стигли су и костими и сценографија, и глумци се привикавају и на те нове околности у раду. На примедбу да је Гогољ ову комедију давно писао, и да се у међувремену доста тога променило, јер је лик ревизора некад био више као ендемска појава, а данас су готово сви и свуда ревизори, и то понашање је постало општи образац, редитељ Петар Јовановић помиње да је дошло до велике инфлације ревизора.

- Када гледате с дистанце од скоро двеста година, оно што прво примећујете је колико препознајете идентичне патерне понашања, ко год се бавио људском природом. То је нешто што се још увек није променило. И даље смо иста животињска врста која смо били пре тих две стотине година, и због тога те ствари просто исто функционишу, зато што је то остало у људској природи. Она је непромењена. Наравно да су се промениле друштвене околности, промениле су се политичке околности, и технологија. Свет изгледа много другачији, али оно о чему је Гогољ писао, пре свега, то је о људској природи. Она је иста. Оно што смо се ми трудили у овој адаптацији комада је да управо урадимо то да се лишимо свега оног што је везано за ту епоху недвосмислено, и да оставимо оно што је универзално у било којој епохи, тако да се овај комад дешава у некој недефинисаној епохи, недефинисаном времену. И сценографским и костимографским елементима оставили смо гледаоцу прилику да сам учита, допише, домашта, то да ли се та прича већ десила, или ће се десити, или се управо дешава – објашњава за наш лист редитељ Петар Јовановић.

На утисак да је тај комад, или тај лик, метафора читавог друштва, да сам текст сасвим добро функционише и даље, и да је актуелан, редитељ Јовановић надовезује своје мишљење:

- Мислим да је „Ревизор“ више од метафоре. Бојим се да је „Ревизор“ дијагноза. Како смо и читали у овој поставци, „Ревизор“ је невезан за време, и баш ако говоримо о тој временској компоненти, ми те људе у том граду у којем се појављује ревизор, затичемо у том лимбу, вакуму. Они су остали заглављени у неком времену. Зато није битно да ли се то дешава пре сто, или двеста година. Јер, то је оно што се нама дешава. Ми смо заглављени у неком паралелном времену, паралелној димензији. Време у којем ми живимо, свет у којем ми живимо, наша реалност, је шизофрена. То је оно што је Киш назвао шизопсихологија. Свет је поремећен. У ствари, говорим заправо о друштву у којем ми живимо. Нама није јасно у којем времену живимо. Ми смо заглављени у прошлости, а будућност нам неминовно долази. Тај „Ревизор“ јесте дијагноза, јер смо ми тако заглављени, остали у том стању привремености. Ми ништа не завршавамо, ништа не решавамо. Све нека остане тако како јесте, јер тако је одувек, а што би и мењали? А онда, ако и мењамо, увек се поделимо око тога да ли је промена добра. Промена је неминовна. То је оно што нас упорно кочи – сматра Петар Јовановић.

Говорећи о потреби за променом, Јовановић се присећа се да је на првој проби глумцима објашњавао да у психологији постоји феномен дефинисан као привремена или провизорна егзистенција неодређеног трајања.

- То је феномен који су проучавали, пре свега, код логораша и код терминалних болесника. Психологија је утврдила да се човек навикне управо на ту привременост. Она му постаје нова нормалност. Човек почиње да живи од данас до сутра. Живи дан за даном. Заборавља уопште на идеју да нешто може да се промени, да неке ствари могу да се реше. Почне да се задовољава управо тиме да се пробудио, и да се нада томе да ће увече лећи у кревет – помиње Јовановић, указујући на могуће разлоге немотивисаности за било какве промене.

 Н. Пејчић