"Upotreba čoveka" uskoro premijerno pred novosadskom publikom
NOVI SAD: „Upotreba čoveka“ Aleksandra Tišme uskoro će zaživeti i kao predstava na repertoaru Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz. Zahvaljujući dramatizaciji Fedora Šilija i inicijativi Novog tvrđava teatra, odnosno pripadajuće mu Asocijacije teatarskih festivala, putem koje nagrađeni reditelji počinju da dobijaju priliku da u koprodukcionim uslovima kreiraju i predstave, Boris Liješević se odlučio za ovaj tekst, koji je, zapravo, dobro poznati roman Aleksandra Tišme o ljudima i sudbinama u vreme Drugog svetskog rata.
U drugoj polovini prošle godine, Liješević je okupio glumačku ekipu i otpočele su prve probe u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz, a produkciji su se zatim priključili Centar „Ist Vest“ iz Sarajeva i Budva grad teatar. Od glumca Jugoslava Krajnova, koji u predstavi igra lik jevrejskog trgovca Roberta Kronera, saznajemo da je za glavnu ulogu, lik Vere Kroner, izabrana Emina Elor, glumica koju bar novosadskoj publici, a i šire, nije potrebno posebno predstavljati. Vera Kroner će zajedno sa Sredojem Lazukićem (u tumačenju mladog, talentovanog glumca Ognjena Nikole Radulovića) uspeti da preživi vihor Drugog svetskog rata.
Pitanje na koji način će se njihovi životi nastaviti u oslobođenoj Jugoslaviji i da li se to može nazvati životom, ostaviću da publika otkrije u Budvi 15. jula, na otvaranju Budva grad teatra i 4. septembra u Čortanovcima, na festivalskoj premijeri Novog tvrđava teatra, najavljuje Krajnov.
Kako dodaje, Dušanu Vukašinoviću (mladi glumac koji sada već nosi repertoar u Srpskom narodnom pozorištu), poverena je uloga Milinka Božića, koji je Verin momak i najbolji Sredojev drug.
Milinko je kao i Robert Kroner „čovek od knjiga“. Enciklopedije, leksikoni i Gete su učinili da Robert ima bolji odnos sa Milinkom, nego sa sinom. Njihovi razgovori o knjigama, o jevrejskim i nemačko-jevrejskim piscima čine da nemačka kultura, nemačka književnost upravo čine stub obrazovanju u jednoj jevrejskoj kući kakva je Kronerova. Eto ti paradoksa. Milinko i Robert su jedini humanisti i pacifisti i zbog toga je njihova sudbina i stradanje jos strašnije, veli Krajnov.
Uloga Gerharda Kronera, Robertovog sina, poverena je još jednom mladom i talentovanom glumcu, Aljoši Đidiću, nastavlja priču o predstavi „Upotreba čoveka“ Jugoslav Krajnov. Gerhard jedinu komunikaciju sa ocem ostvaruje u žučnim raspravama dok slušaju radio London. Ovaj mladić predoseća ogromne strahote koje su se nadvile nad jevrejskim narodom i stalno govori da treba nešto preduzeti, da svi treba da uzmu oružje, a ako nemaju oružje - onda toljage - i da se suprostave fašistima. Zato i postaje komunista, ilegalac...
Gerhard je sušta suprotnost ocu Kroneru. Gerhard je po stavovima i po temperamentu sličan svom ujaku Sepu Lenardu (igra ga glumac i reditelj Ognjen Petković), koji odlazi u SS divizije da bi postao „neko“. Samo tako se oseća vrednim kao pojedinac i kao čovek, a Tišma mu u usta stavlja po meni najstrašniji ispovedni monolog o ubijanju Jevreja u koncentracionom logoru u Poljskoj, kaže Krajnov.
To su, dodaje, Petković i Liješević na probama doveli do dokumentarističkog momenta, kada bi i publika trebalo da se oseti kao predmet upotrebe - egzekucije.
Ana Drentvešek (komšinica Vere Kroner), Gizela (komadantkinja Kuće Radosti), Domarka, Drugarica Danica Jurković, Doktorka u bolnici za bezimene nemačke vojnike, sve su to likovi koje je sjajno odigrala Draginja Voganjac. To je dramaturška spajalica za sva mesta, različita vremenska razdoblja i likove u ovom romanu. Veoma zahtevno, ali izazovno i atraktivno za igru.
Jugoslav Krajnov otkriva i da trenutno radi na probama monodrame „Čaj sa Kublaj Kanom“ Saše Radonjića. Umetnički direktor projekta je Miloš Latinović, a stručni konsultanti Aleksandar Milosavljević i pisac Saša Radonjić.
Tema monodrame i ono čime ćemo se baviti je istinita priča sa muzikom o bolesti, rehabilitaciji, stvaralaštvu jednog čoveka. Zanimljivo je kroz šta sve prođe umetnik koji je u jednom trenutku zaustavljen teškom bolešću, priča Krajnov.
Ima divna rečenica, dodaje, u samom tekstu: „Ambis koji razdvaja život i neživot dublji je od svetlosne godine, ali plići od kutije šibica“. Tako je i s kreacijom, s umetnošću.
Mi stalno hodamo ivicom žileta i nadamo se da nećemo otići na pogrešnu stranu, poručuje Krajnov.
Ovu monodramu Jugoslav Krajnov je odlučio da posveti nedavno nesrećno preminulom glumcu, Aleksandru Bogdanoviću.
O procesu proba, Krajnov otkriva da su bile kreativne i veoma naporne. Igrale su se skoro sve situacije iz romana, a da glumci još nisu imali kompletan tekst dramatizacije. Mnogo se i čitao sam roman, „u krug“.
Gotovo svaki put bi nešto novo otkrili, što bi bilo korisno za svaki lik i za dramatizaciju. Često bi nam Boris Liješević rekao: „Hajde da li neko hoće nešto da isproba iz romana, kasnije iz dramatizacije, neki momenat, situaciju, atmosferu, nešto o čemu mnogo razmišljate. Nešto što vas tu interesuje, možda neko ima neko rešenje za neku scenu!?“, priseća se Krajnov.
Na pitanje o sličnosti s Kišovim „Časom anatomijem“, predstavom u režiji Andraša Urbana, u kojoj igra u Srpskom narodnom pozorištu, Krajnov odgovara da oba dela imaju veze sa Novim Sadom, racijom i stradanjem Jevreja za vreme Drugog svetskog rata, ali da u rediteljskom postupku Urbana i Liješevića nema nikakve sličnosti, iako su oba osobena i na svoj način lucidna.
I. Burić
