U tišini pozornice ili postmoderni Gesamtkunstwerk

Reč je o smelom poduhvatu, u kojem se svojevrsan psihološki izazov sprovodi paralelno sa sintezom elemenata scenskog jezika. Ovo intrigantno delo nastalo je iz višestruke saradnje dvoje umetnika – dr Marijane Prpe Fink i dr Miljana Vojnovića – i njihove posvećenosti savremenoj pozorišnoj sceni, ali i dugogodišnjih istraživanja i bavljenja naučno-teorijskim aspektima vezanim za teatar i film.

Autori predstave U tišini pozornice, ujedno uigrani glavni akteri i potpisnici scenografskih rešenja i procesa kreiranja video materijala, su zajedno sa kompozitorom, dizajnerom zvuka i, konkretno u ovoj predstavi, izvođačem na sceni, Ljubomirom Nikolićem, stvorili delo u kojem su ispoljili pun potencijal svojih interesovanja. U slučaju profesorke na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Marijane Prpe Fink, reč je o ekspertizi za neverbalni teatar; sfera interesovanja Miljana Vojnovića je psihodrama; dok je Ljubomir Nikolić autor izvanrednog zvučnog pejzaža. Neobičan spoj tri pomenute dimenzije koje čine ovu predstavu realizovan je posredstvom transformativne moći audio-vizuelnih sredstava, čime je obezbeđeno praćenje celokupnog dela „u jednom dahu“.

Ipak, čini se da je osnovni cilj ovih društveno angažovanih umetnika podizanje nivoa svesti kod publike o kvalitetu i raznovrsnosti domaće alternativne pozorišne scene. Implementacija i pažljivo osmišljena dramaturgija odabranog video materijala sa Infant festivala, realizovanih u periodu od 2008. do 2017. godine, kao i inserata iz predstava Šeherezada, Space Saloma, Happy days, Istorija i Heda Gabler, u kojima su autori učestvovali, potekla je iz potrebe da se referira na istorijsku nužnost u pozorišnoj antropologiji, putem razmatranja i konstrukcije raznih vidova scenskog jezika.

Čini se posve prikladno koristiti nemački izraz Gesamtkunswerk u prikazu predstave U tišini pozornice. Gledalac zaista prisustvuje kontrapunktskom tkanju dramskih elemenata: izbor fotografija i video materijala korespondira sa scenskim pokretom, verbalnim tekstom, subtekstom (šapat, uzdah, eho, tišina...), pa čak i osvetljenjem, na takav način da se stiče utisak o jednom organskom mehanizmu. Ono što omogućava ovakvu tesnu povezanost elemenata i njihovo nadopunjavanje jeste „komponovanje“ svih scenskih elemenata u istom ritmu.

Nikolić je komponovanjem nekolicine muzičkih obrazaca koje zatim pojedinačno repetitivno obrađuje, obezbedio neometan i neprekidan tok predstave - kontinuum. Kombinacijom elektronskih zvukova sa akustičnim, kao i snimljenog materijala sa živim izvođenjem i miksovanjem ,,na licu mesta“, kompozitor/izvođač je, poput autora, asocirao na korelacije prošlosti/pamćenja sa sadašnjošću. Instrumentalni uvod u dramsko delo, rađen u stilu muzičkog minimalizma, odnosno beskonačne ekstenzije jednog trenutka, savršeno korespondira sa prvim segmentima verbalnog teksta u kojima se – u metafori i alegoriji – govori o fenomenu Sećanja koje, isto tako, nema granice svog prostiranja.

Pitanje sa kojim se suočava gledalac tokom cele predstave jeste: ko su oni? Zaista, koga ili šta predstavlja glumački par različitog pola koji ni u jednom momentu ne pokazuju eksplicitno svoje poreklo niti pripadnost, a opet tako snažno komunicira sa publikom? Specifičnost predstave U tišini pozornice stoga leži i u negiranju onoga što bismo mogli nazvati dijalogom – ali nikako i sukobom – Večnog Ženskog i Večnog Muškog.

Protagonisti sudeluju u scenskoj igri kao jednaki označitelji, poništavajući rodne/seksualne razlike, što nadalje rezultira svojevrsnim dualizmom. Oni vladaju prostorom/prostorima manifestujući poverenje, istost, par, putem savršenog (na)dopunjavanja pokreta tela. Ipak, i ovde se scenska igra ne zaustavlja. Izmeštajući se iz tradicionalnog teatarskog prostora – bine/scene, u publiku, uz oslanjanje na reflekse primaoca, glumci uvlače gledaoca u svoju igru, smeštajući ga u centar dramskog vrtloga, tvoreći jedinstven kolektiv. Prevazilaženje jaza između scene i publike jeste još jedna karakteristika predstave U tišini pozornice koja ide u prilog tvrdnji o postmodernom totalnom umetničkom delu.

Dramaturgija dela je, čini se, proizašla iz autorskog poimanja fenomena Sećanja i Podsećanja, čiji uticaji na svest mogu biti kako produktivni i terapeutski, tako i destruktivni. Ceo koncept pozorišnog izraza u predstavi U tišini pozornice, zahvaljujući svom uporištu u procesu intenziviranja potpuno autentičnih relacija između učesnika i publike posredstvom uticaja ove, takoreći, Pandorine kutije sećanja, pokazao se kao izuzetno komunikativan u suočavanje sa raznim profilima interesanata. Ovo je primer jednog uzbudljivog, dinamičnog pozorišta u kom se granice teatralnosti proširuju.

Branislava Trifunović