У тишини позорнице или постмодерни Gesamtkunstwerk

Реч је о смелом подухвату, у којем се својеврсан психолошки изазов спроводи паралелно са синтезом елемената сценског језика. Ово интригантно дело настало је из вишеструке сарадње двоје уметника – др Маријане Прпе Финк и др Миљана Војновића – и њихове посвећености савременој позоришној сцени, али и дугогодишњих истраживања и бављења научно-теоријским аспектима везаним за театар и филм.

Аутори представе У тишини позорнице, уједно уиграни главни актери и потписници сценографских решења и процеса креирања видео материјала, су заједно са композитором, дизајнером звука и, конкретно у овој представи, извођачем на сцени, Љубомиром Николићем, створили дело у којем су испољили пун потенцијал својих интересовања. У случају професорке на Академији уметности у Новом Саду, Маријане Прпе Финк, реч је о експертизи за невербални театар; сфера интересовања Миљана Војновића је психодрама; док је Љубомир Николић аутор изванредног звучног пејзажа. Необичан спој три поменуте димензије које чине ову представу реализован је посредством трансформативне моћи аудио-визуелних средстава, чиме је обезбеђено праћење целокупног дела „у једном даху“.

Ипак, чини се да је основни циљ ових друштвено ангажованих уметника подизање нивоа свести код публике о квалитету и разноврсности домаће алтернативне позоришне сцене. Имплементација и пажљиво осмишљена драматургија одабраног видео материјала са Инфант фестивала, реализованих у периоду од 2008. до 2017. године, као и инсерата из представа Шехерезада, Спаце Салома, Happy days, Историја и Хеда Габлер, у којима су аутори учествовали, потекла је из потребе да се реферира на историјску нужност у позоришној антропологији, путем разматрања и конструкције разних видова сценског језика.

Чини се посве прикладно користити немачки израз Gesamtkunswerk у приказу представе У тишини позорнице. Гледалац заиста присуствује контрапунктском ткању драмских елемената: избор фотографија и видео материјала кореспондира са сценским покретом, вербалним текстом, субтекстом (шапат, уздах, ехо, тишина...), па чак и осветљењем, на такав начин да се стиче утисак о једном органском механизму. Оно што омогућава овакву тесну повезаност елемената и њихово надопуњавање јесте „компоновање“ свих сценских елемената у истом ритму.

Николић је компоновањем неколицине музичких образаца које затим појединачно репетитивно обрађује, обезбедио неометан и непрекидан ток представе - континуум. Комбинацијом електронских звукова са акустичним, као и снимљеног материјала са живим извођењем и миксовањем ,,на лицу места“, композитор/извођач је, попут аутора, асоцирао на корелације прошлости/памћења са садашњошћу. Инструментални увод у драмско дело, рађен у стилу музичког минимализма, односно бесконачне екстензије једног тренутка, савршено кореспондира са првим сегментима вербалног текста у којима се – у метафори и алегорији – говори о феномену Сећања које, исто тако, нема границе свог простирања.

Питање са којим се суочава гледалац током целе представе јесте: ко су они? Заиста, кога или шта представља глумачки пар различитог пола који ни у једном моменту не показују експлицитно своје порекло нити припадност, а опет тако снажно комуницира са публиком? Специфичност представе У тишини позорнице стога лежи и у негирању онога што бисмо могли назвати дијалогом – али никако и сукобом – Вечног Женског и Вечног Мушког.

Протагонисти суделују у сценској игри као једнаки означитељи, поништавајући родне/сексуалне разлике, што надаље резултира својеврсним дуализмом. Они владају простором/просторима манифестујући поверење, истост, пар, путем савршеног (на)допуњавања покрета тела. Ипак, и овде се сценска игра не зауставља. Измештајући се из традиционалног театарског простора – бине/сцене, у публику, уз ослањање на рефлексе примаоца, глумци увлаче гледаоца у своју игру, смештајући га у центар драмског вртлога, творећи јединствен колектив. Превазилажење јаза између сцене и публике јесте још једна карактеристика представе У тишини позорнице која иде у прилог тврдњи о постмодерном тоталном уметничком делу.

Драматургија дела је, чини се, произашла из ауторског поимања феномена Сећања и Подсећања, чији утицаји на свест могу бити како продуктивни и терапеутски, тако и деструктивни. Цео концепт позоришног израза у представи У тишини позорнице, захваљујући свом упоришту у процесу интензивирања потпуно аутентичних релација између учесника и публике посредством утицаја ове, такорећи, Пандорине кутије сећања, показао се као изузетно комуникативан у суочавање са разним профилима интересаната. Ово је пример једног узбудљивог, динамичног позоришта у ком се границе театралности проширују.

Бранислава Трифуновић