Tomović: Mnogi od nas žive bez kontakta sa samim sobom

Premijera komada u kojem igraju Svetozar Cvetković, Radmila Tomović, Jovana Stojiljković, Jelena Petrović i Stefan Bundalo planirana je za februar na sceni “Mira Trailović” Ateljea 212.  

Osim Ane Tomović, autorski tim predstave čine i dramaturškinja Tamara Baračkov, scenografkinja Ljubica Milanović, kostimografkinja Selena Orb, kompozitorka Nevena Glušica, koreografkinja Maja Kalafatić i snimatelj Dušan Grubin. 

Ovo je druga režija Ane Tomović u Pozorištu Atelje 212 u Beogradu. 

Pre toga režirala je komad “HalfLajf” Filipa Vujoševića.

Valter Faber, glavni ovog romana, prolazi kroz niz incidentnih i nesvakidašnjih situacija u svom fizičkom i duhovnom kretanju kroz život. 

On je švajcarski inženjer s burnom prošlošću koja počinje velikom ljubavlju s Jevrejkom Hanom u osvit Drugog svetskog rata, a koji na putovanjima kroz Severnu i Južnu Ameriku prolazi kroz uznemirujuću introspekciju pri sagledavanju svog života, svojih pogleda na svet, ideoloških previranja i emotivnih nestabilnosti. 

Na tim putovanjima i sam junak problematizuje sopstveni identitet, individualnost, odgovornost spram svojih odluka, sopstveni moral i političku poziciju u društvu. 

Tomovićeva kaže da se u ovom momentu naziru konture predstave. 

Izuzetno sam zadovoljna procesom nastajanja predstave, jer nas sve snažno dira to što radimo. Vidim da je atmosfera na probama jako tanana. Svi protagonisti predstave su pozitivno napeti i vole da budu tu čak i kada nemaju svoje scene. Imaju želju da prate sve što se dešava u procesu nastajanja predstave i da učesvuju u tome. Teme romana po kojem nastaje predstava, tiču nas se intimno. Zato nam je na probama jako uzbudljivo, interesantno, napeto..., kazala je Tomović. 

Prema njenim rečima, “Homo faber” je najznačajnije delo Maksa Friša napisano 1957. godine. 

Pisac u fokus priče stavlja inženjera koji upravo puni 50 godina. Glavni junak romana je potpuno orijentisan prema poslu, odsečen od sebe i svoje duše. On na neki način predstavlja sliku savremenog čoveka, nekoga vrlo bliskog nama. Mnogi od nas funkcionišu, a zaprvao nemaju nikakv kontakt sa sobom i svojim životom, kazala je Tomović i dodala da se glavnom junaku romana i predstave dešava niz nepredviđenih događaja koji ga zapravo teraju da se suoči sa sobom i svojom prošlošću. 

Sve to ga provocira da ponovo pronađe kontakt sa izgubljenim delom sebe. Taj aspekt je meni kao rediteljki bio najznačajniji jer se to ponovno pronalaženje puta do sebe samog dešava kroz susrete sa ženskim likovima i ženskim delom u njemu. Sve to je zapravo siže savremene antičke tragedije u kojem se događaju neke stvari koje deluju neverovatno. Sve što mu se događa zapravo protrese našeg junaka i promeni mu život, kazala je Tomović. 

Rediteljka napominje da sve to čime se sada bavi ekipa koja stvara predstavu predstavlja ono čime se svaki čovek na svom životnom putu bavi. 

To nije jedan problem već okolnosti u koje smo svi smešteni. Te okolnosti nas primoravaju da zaboravimo kontakt sa samim sobom, da poverujemo u banalnost stvarnosti i da izgubimo vezu sa svojim emocijama, odnosno sa onim dubljim u sebi, sa nečim što je mnogo snažniji životni tok... Stvaramo pozorišnu priču o identitetu, ali pre svega o čovekovoj duši, kazala je Tomović.

Ona napominje da u Srbiji nedostaje veća podrška za nezavisnu pozorišnu scenu. 

Potrebne su nam okolnosti u kojima će pozorišni čovek imati više hrabrosti i mogućnosti da eskperimentiše, istražuje i donosi nešto novo. Takva scena je kod nas uvek bila zapostavljena. Uvek se za nju odvajalo malo pažnje i malo novca, kazala je Tomovićeva.

Ona je dodala da danas nedostaju i nezavisne pozorišne trupe koje bi sa svojim delovanjem promenile atmosferu i uticale na glavne pozorišne tokove.