Томовић: Многи од нас живе без контакта са самим собом

Премијера комада у којем играју Светозар Цветковић, Радмила Томовић, Јована Стојиљковић, Јелена Петровић и Стефан Бундало планирана је за фебруар на сцени “Мира Траиловић” Атељеа 212.  

Осим Ане Томовић, ауторски тим представе чине и драматуршкиња Тамара Барачков, сценографкиња Љубица Милановић, костимографкиња Селена Орб, композиторка Невена Глушица, кореографкиња Маја Калафатић и сниматељ Душан Грубин. 

Ово је друга режија Ане Томовић у Позоришту Атеље 212 у Београду. 

Пре тога режирала је комад “ХалфЛајф” Филипа Вујошевића.

Валтер Фабер, главни овог романа, пролази кроз низ инцидентних и несвакидашњих ситуација у свом физичком и духовном кретању кроз живот. 

Он је швајцарски инжењер с бурном прошлошћу која почиње великом љубављу с Јеврејком Ханом у освит Другог светског рата, а који на путовањима кроз Северну и Јужну Америку пролази кроз узнемирујућу интроспекцију при сагледавању свог живота, својих погледа на свет, идеолошких превирања и емотивних нестабилности. 

На тим путовањима и сам јунак проблематизује сопствени идентитет, индивидуалност, одговорност спрам својих одлука, сопствени морал и политичку позицију у друштву. 

Томовићева каже да се у овом моменту назиру контуре представе. 

Изузетно сам задовољна процесом настајања представе, јер нас све снажно дира то што радимо. Видим да је атмосфера на пробама јако танана. Сви протагонисти представе су позитивно напети и воле да буду ту чак и када немају своје сцене. Имају жељу да прате све што се дешава у процесу настајања представе и да учесвују у томе. Теме романа по којем настаје представа, тичу нас се интимно. Зато нам је на пробама јако узбудљиво, интересантно, напето..., казала је Томовић. 

Према њеним речима, “Хомо фабер” је најзначајније дело Макса Фриша написано 1957. године. 

Писац у фокус приче ставља инжењера који управо пуни 50 година. Главни јунак романа је потпуно оријентисан према послу, одсечен од себе и своје душе. Он на неки начин представља слику савременог човека, некога врло блиског нама. Многи од нас функционишу, а запрвао немају никакв контакт са собом и својим животом, казала је Томовић и додала да се главном јунаку романа и представе дешава низ непредвиђених догађаја који га заправо терају да се суочи са собом и својом прошлошћу. 

Све то га провоцира да поново пронађе контакт са изгубљеним делом себе. Тај аспект је мени као редитељки био најзначајнији јер се то поновно проналажење пута до себе самог дешава кроз сусрете са женским ликовима и женским делом у њему. Све то је заправо сиже савремене античке трагедије у којем се догађају неке ствари које делују невероватно. Све што му се догађа заправо протресе нашег јунака и промени му живот, казала је Томовић. 

Редитељка напомиње да све то чиме се сада бави екипа која ствара представу представља оно чиме се сваки човек на свом животном путу бави. 

То није један проблем већ околности у које смо сви смештени. Те околности нас приморавају да заборавимо контакт са самим собом, да поверујемо у баналност стварности и да изгубимо везу са својим емоцијама, односно са оним дубљим у себи, са нечим што је много снажнији животни ток... Стварамо позоришну причу о идентитету, али пре свега о човековој души, казала је Томовић.

Она напомиње да у Србији недостаје већа подршка за независну позоришну сцену. 

Потребне су нам околности у којима ће позоришни човек имати више храбрости и могућности да ескпериментише, истражује и доноси нешто ново. Таква сцена је код нас увек била запостављена. Увек се за њу одвајало мало пажње и мало новца, казала је Томовићева.

Она је додала да данас недостају и независне позоришне трупе које би са својим деловањем промениле атмосферу и утицале на главне позоришне токове.