„SVET MOGUĆNOSTI” HARISA PAŠOVIĆA U SNP-U Antički ideali sa invaliditetom
Sa velikim nestrpljenjem, pa čak i zabrinutošću, išao sam na premijeru predstave „Svet mogućnosti“ Harisa Pašovića, krajem prošle nedelje u Srpskom narodnom pozorištu. „Mefista“ po romanu Klausa Mana, Pašovića i SNP-a, smatram za jedan od najpretencioznijih i najneuspešnijih pozorišnih projekata 2022., a sada je tema bila još žešća – život osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju.
Ne znam zašto, setio sam se filma „Tomi“ Kena Rasela. U stvari znam, upravo on je oblikovao moju predstavu osoba koje su načelno drugačije od takozvane normalne populacije. Pitao sam se kada umetnost ima prava da oponaša život većinski još uvek diskriminisane grupe ljudi?
Haris Pašović je sa grupom glumaca Srpskog narodnog pozorišta predstavio fragmente života nekolicine likova, njihovih roditelja i staratelja, radnika iz sistema medicinske i socijalne brige, na osnovu prethodnog istraživanja, koje je obuhvatilo posete domovima i dnevnim centrima za negu osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Recimo da je on pokušao da obuhvati što više takvih slučajeva, međutim, ipak se ograničio da to budu deca ili mladi, da to budu karakteristične situacije ili problemi. Na primer: jedna majka pokušava da nauči što više praktičnih radnji svog sina sa autizmom; jedan otac daju svu svoju snagu i pažnju sinu sa izvesnim poteškoćama u motoričkom funkcionisanju (ne bih se usudio da dajem dijagnozu); dvoje roditelja ima niz bračnih problema zbog deteta sa invaliditetom; vidimo i zaposlene nekog centra koji pokušavaju da prevaziđu probleme od velikog uticaja na njihov rad, sistemske i porodične; vidimo osobu koja se samopovređuje, jednu koja ima agresivne (seksualne) ispade…
Sve u svemu, u predstavi „Svet mogućnosti“ Harisa Pašovića u SNP-u može da se vidi takoreći jedan kolaž svih mogućih problema, pa i dilema koje okružuju, pravo budi rečeno, svet nemogućnosti. Kao novinar i kritičar koji je redovno pratio društveni aktivizam na temu bolje društvene integracije mnogih marginalizovanih grupa, programe inkluzije putem umetnosti, mogu vam reći da je tih problema još više i da su još složeniji, što ne mora nužno da se prenese kao mana Pašovićeve nove predstave u SNP-u. Dramaturški gledano, ona je slabijeg kvaliteta zato što zna da bude razvodnjena ili naivno realistički postavljena, kao što je to slučaj na mestima gde svi radnici zaista brinu o deci poverenoj na staranje ili u sceni gde policija ubija dečaka sa invaliditetom. Takođe, njena didaktička dimenzija koje se ne treba stideti kad je reč o ovakvoj pojavi, nije nužno morala imati scenu suđenja fašističkim doktorima koji su učestvovali u pogromu osoba sa invaliditetom. Takva praksa je na delu i danas, na neki način, kada se uzme u obzir koliko se roditelja odriče staranja nad njima, ili koliko je zloupotreba u sistemu socijalne zaštite kada je reč o njihovoj imovini i pravima.
Zaista fantastičan aspekat predstave jeste posvećenost i moć glumaca da uzvedu ono što su izveli na sceni – svojevrsno „skidanje“, imitaciju osoba s invaliditetom koja apsolutno nije bila patetična, uvredljiva, podsmeš- ljiva, a sadržala je i elemente tragike i elemente humora koje jedan takav položaj skoro da podrazumeva. Gordana Đurđević Dimić, Lidija Stevanović, Sanja Ristić Krajnov, Jelena Antonijević, Mina Pavlica, Marija Feldeši, Milan Kovačević, Marko Savković, Vukašin Ranđelović, Aljoša Đidić, Aleksandar Sarapa, Rade Petrović, briljirali su u svojim ulogama, igrajući ih kao jedno veliko, onesposobljeno telo. Telo koje ima dušu, koje vredi život. Na osnovu njihove igre prvenstveno, razmišljao sam šta ih čini dramskim junacima. Koji je njihov hibris – pobuna protiv volje bogova, kako se to smatralo u klasičnoj dramskoj literaturi. Šta je to što ih čini vrednim pažnje u opštoj patnji društva koje neprestano gubi svoje vrednosti i stiče ih, često i uz pomoć umetnosti. To što ne liče na Mikelanđelovog Davida, kako se sugeriše u predstavi?
Ja svoje odgovore imam. Potražite ih i vi.
Igor Burić