SNP: Akademija posvećena Lazaru Dunđerskom i sećanje na Lenku

Lazar Dunđerski (1834-1917), jedan od najbogatijih i najuticajnijih prečanskih Srba, pomogao je rad srpskog glumišta izgradivši pozorišnu zgradu i ustupivši je na korišćenje našem najstarijem teatru, uz simboličnu nadoknadu - za jednu forintu godišnje!

Zgrada je bila dika i ponos, izgrađena po nacrtima arhitekte Vladimira Nikolića i nalazila se u dvorištu sadašnjeg hotela “Vojvodina”, nekadašnjeg hotela “Carica Jelisaveta”, koji je bio u vlasništvu Dunđerskih.

Akademija će biti prilika i za podsećanje na Lazarevu kćerku Lenku, najpoznatiju muzu srpskog pesništva, koja je sahranjena na današnji dan 1895. godine. 

Lenka je bila omiljena uzor-devojka, koju su krasile mnoge vrline, uz to i inspiracija velikog Laze Kostića, kojoj je posvetio verse u Gospođici L. D. u spomenicu, kao i jednu od najlepših ljubavnih pesama srpske književnosti Santa Maria della Salute.

O Lenkinoj smrti 21. novembra 1895. izvestili su svoje čitaoce i listovi onoga vremena, a najviše pažnje posvetio je novosadski Naše Doba.

„Licem na sv. Aranđela Mihaila iskide se iz venca dičnih Srpkinja jedan cvetak, koji tužni događaj porazi ne samo ucveljene roditelje već i svakog Srbina i Srpkinju“, pisalo je u Našem Dobu 11. (23.) novembra 1895. „Lenka Dunđerskova, neprežaljena mezimica ćerka gospodina Lazara i gospođe Sofije Dunđerskove, preminula je naprasno u gradu Beču, bolovav samo devet dana u tifusu a zadav neizlečivu ranu ne samo svojim roditeljima i ostaloj rodbini nego i svima, koji su je poznavali... Telo nezaboravljene pokojnice biće danas u subotu, 11. o. m. (23. novembar po novom kalendaru, prim. prir.), u 11 sati pre podne u mestu rođenja, u porodičnoj kosturnici sahranjeno“.

U sredu 15. (27.) novembra 1895. list Naše Doba, objavio je još jedan nekrolog tekst o samom činu sahrane obavljenom u Srbobranu: „Ukop je trajao od podne do blizu tri sata po podne. Učešće naroda se pokazalo veliko, jer naroda beše tu kako iz mesta tako i iz okoline, osobito iz Nov. Sada, pa i iz nekih daljnih u velikom broju. Mnogim vencima, i iz mesta i sa strane, beše okićen sanduk mlađane pokojnice a telegrami stizahu sa svih strana, i iz dalekih krajeva (...) Dok je pogreb trajao, zvonila su zvona po svim srpskim i stranim crkvama u Sentomašu i u Novom Sadu“...

Iz daljeg teksta saznajemo „... da se pokojnica, već pošavši na put u Beč pre dve nedelje, nije dobro osećala, ali ni ona ni porodica njena nisu slutili na kakvu veću bolest.

U Beč je otišla sa svojom materom posle jedne večernje zabave u Novom Sadu, da tamo provede neko vreme, da bi se zatim vratila u Novi Sad.

Ali na žalost tu paden u bolest tifus, i za nekoliko dana, mada su joj teško zabrinuti roditelji dozvali najveštije tamošnje lečnike profesore ne žaleći ni silnog truda ni troška, za nekoliko dana preminu u cvetu svoje mladosti, navršiv istom 25-tu godinu svog života“.

Lenka je mnogo pomagala svome ocu u njegovim velikim poslovima i bila „njegova desna ruka“, a o osobinama koje su krasile lik ove „dobre duše“, Naše Doba piše: „Pokojnica je kao najmlađa neudata kći ne samo nežno odgajena nego i u domaćem poslu i školskim naukama sa velikom brigom naučena.

Roditelji su s njom u tome u toliko više uspeha postigli što je ona već po prirodi bila rođena za posao i nauku.

Kao dobra Srpkinja rado je negovala i srpske stvari, pohodila srpske zabave, pozorište i potpomagala ih kao i roditelji joj. Isto se tako starala i za sirotinju, te bi i sama kao pomoćnica dobrotvornih društava zaišla i kupila priloge sa dobrotvorne celi.

O ovogodišnjem našem uskrsu pozajmila je u ovdašnjem Dunđerskovom pozorištu – koje je, kao što je poznato, njen rodoljubivi otac podigao – za prvi prikaz ’Balkanske Carice’ svoje crnogorsko odelo pa ga zatim srpskom pozorišnom društvu i poklonila...“

Dejan Tomić