Sjaj i beda „američkog sna”

Nikada nije ni bilo. Kad smo bili klinci, bilo je drugačije. Onda je ovde bilo života. Ali sada... Replika je ovo iz „Pravog Zapada“, jednog od najpoznatijih i najupečatljivijih komada Sema Šeparda (1943 – 2017), slavnog glumca, reditelja, scenariste i pisca ovenčanog Pulicerovom nagradom. „Želeo sam da napišem dramu o dve strane ljudske prirode. Ali dramu koja ne bi bila simbolična ili metaforična ili bilo šta takvo. Jednostavno, želeo sam da se oseti pravi ukus tog fenomena, jer je on mnogo razorniji no što to psihologija uopšte može da objasni. I pri tome je nešto s čim moramo da živimo„, zabeležio je svojevremeno Šepard o „Pravom Zapadu“.

U petak, 9. marta, ovaj komad će premijerno biti izveden na sceni Srpskog narodnog pozorišta, u koprodukciji SNP-a i Umetničke akademije iz Osijeka, središne likove, braću Ostina i Lija, glumiće Saša Anočić i Igor Pavlović, a u podeli su još Aleksandra Pleskonjić i Domagoj Mrkonjić. Postavku potpisuje Dimitri Pjer Udovički, koji se sa dramom „Pravi Zapad“ upoznao dok je u Los Anđelesu, na Institutu za pozorište i film Lija Strazberga, pored režije studirao i glumu.

– Zanimao me je rad sa glumcima, jer sam uveren u to da dobar reditelj – a to bih želeo biti – mora dobro da poznaje i glumački hleb. Jer pozorište je, po meni, umetnost glumaca, a reditelji su tu samo da im pomognu da se izraze – otkriva Udovički u razgovoru za „Dnevnik“. – Bio sam u klasi Hauarda Dojča i upravo smo puno vremena posvetili scenama iz „Pravog Zapada“. Ja sam glumio Ostina. I za mene je Sem Šepard kao dramski pisac bio pravo otkrovenje.Tekst toliko snažan, moćan, pun životnih sokova, a pri tome su replike realne, bez ukrasa. „Old sćool“. Nije u pitanju neko konceptualno prenemaganje kod kojeg je reditelj zapravo glavni glumac, a glumci su tu tek da ostvare njegovu viziju, šta god ona bila. Ne. Ovaj komad je jedan izuzetan pisac, koji je bio i izuzetan glumac, napisao za izuzetne glumce. Tako mi je „Pravi Zapad“ od tih mojih američkih dana ostao u glavi i sve ovo vreme sam se nadao da ću imati priliku da ga postavim na scenu...

A da je reč o zaista kultnom tekstu svedoče samo neka od poznatih nam holivudskih imena koja su se okušala kao Ostin i Li: na praizvedbi 10. jula 1980. u „Meyik teatru“ u San Francisku glumili su ih Piter Kojoti i Yim Hajne, verovatno je najpoznatija ona verzija sa Gerijem Sinizom i Yonom Malkovičem, sjajni su bili i Tomi Li Yons i Piter Bojl, Denis Kvejd i Rendi Kvejd, Bob Hoskins i ser Entoni Šer, pre neku godinu i Brus Vilis je sa Čadom Smitom snimio televizijsku verziju, a poseban spektakl su 2014. na Brodveju napravili Filip Sejmur Hofman i Yon Si Rajli, iz večeri u veče se smenjujući u dvema glavnim ulogama.  

Dimitri Pjer Udovički je rođen u Parizu, a prošao je škole filmske režije od Amerike do Rusije, pri čemu su mu među profesorima bila i imena poput Alija Hamrajeva, Nikite Mihalkova, Kšištofa Zanusija... Tečno govori francuski, engleski, španski, ruski i srpski/hrvatski, a na ovim je našim prostorima njegovo ime postalo poznato kada je sa Sonjom Savić snimio kratkometražni film Reminiscencia, koji je obišao bezmalo sve evropske festivale. Nedavno je ovde u saradnji sa španskim piscem Fernandom Arabalom snimio i Home, u kojem glumi Slobodan Beštić. „Pravi Zapad“ je njegova prva pozorišna režija u Srbiji.

– U Americi je za glumce „Pravi Zapad“ nešto kao „Hamlet“, jer nudi ogromnu izražajnu paletu, možeš da se zaista pokažeš i dokažeš na sceni. Uostalom, Malkovič je eksplodirao upravo nakon uloge Lija. Snimak te predstave s njim i Sinizom je na Jutjubu, ali, recimo, nisam sugerisao Saši i Igoru da je pogledaju, mada ne mogu ni da im zabranim (smeh). Ali mi pravimo našu verziju i oni tu emociju koju nose Ostin i Li moraju da nađu u sebi. Nema tu prostora za kopiranje. I nema puno filozofiranja. „Pravi Zapad“ je toliko dobro napisan da samo treba pratiti Šeparda. Zato mi nije ni padala na pamet nekakva „moderna“ inscenacija. Nagledao sam se „modernih“ predstava od kojih bar pola nisam razumeo ili sam ih zaboravio pet minuta po izlasku iz teatra. Nemam problem sa šokiranjem publike, ali za to

moraju postojati ozbiljni umetnički razlozi, a ne da je opravdanje puka činjenica da se „reditelju tako može“. Zato sam želeo da ljudima koji dođu da gledaju „Pravi Zapad“ ponudimo nešto iskreno, istinito, da tokom gledanja predstave nešto osete, da im se nešto desi. Na tome smo radili...   

Kada je 27. jula prošle godine Sem Šepard preminuo, „Njujork tajms“ je u nekrologu naveo da je otišao „najveći dramski pisac svoje generacije, jedna od poslednjih velikih američkih ikona“. Uz podsećanje na ukupno 44 napisana komada za koje je dobio čak deset prestižnih teatarskih nagrada Obi, akcenat je stavljen na „Pravi Zapad“, „Prokletstvo izgladnele klase“ i „Sahranjeno dete“, koje mu je donelo Pulicera, list je istakao da ova „porodična trilogija“ otkriva čitavu drugačiju vrstu Amerike, skrivenu iza one blještave, savremene, zahuktale, pri čemu Šepard ostaje „dosledno i bezobzirno veran svom iskustvu u divljini u kojoj su Amerikanci oduvek skrivali obećanja i snove“...

– „Pravi Zapad“ jeste u osnovi američki komad. U njemu se Šepard poigrava sa dva arhetipa tamošnje kulture, na jednoj strani je drifter, skitnica, a na drugoj holivudski pisac. Poigrava se i sa američkim korenima, s neprestanim propitivanjem „NJho Am I“. Sa porodicom koja postoji pa je nema, sa često okrutnim unutrašnjim relacijama koje po pravilu vise o tankoj niti. Naravno, poigrava se i sa „američkim snom“, odnosno sa izdajom tog sna, „The Betrayal of American Dream“. Ali uveren sam u to da i publika u Novom Sadu i te kako može da se poistoveti sa ovom pričom. Počev od odnosa unutar porodice, ličnih iskustava nezadovoljstva i besa pa do simbolike „američkog sna“. Pa zar svi mi bar ponekad ne maštamo o ostvarenju vlastite verzije tog sna? Zar ne želimo da uspemo, makar taj uspeh značio i da prethodno treba da nam umre kakav bogati rođak u istoj toj Americi i ostavi nam u nasledstvo milione dolara? Ili bar kafanu na Brodveju...

M. Stajić