Сјај и беда „америчког сна”

Никада није ни било. Кад смо били клинци, било је другачије. Онда је овде било живота. Али сада... Реплика је ово из „Правог Запада“, једног од најпознатијих и најупечатљивијих комада Сема Шепарда (1943 – 2017), славног глумца, редитеља, сценаристе и писца овенчаног Пулицеровом наградом. „Желео сам да напишем драму о две стране људске природе. Али драму која не би била симболична или метафорична или било шта такво. Једноставно, желео сам да се осети прави укус тог феномена, јер је он много разорнији но што то психологија уопште може да објасни. И при томе је нешто с чим морамо да живимо„, забележио је својевремено Шепард о „Правом Западу“.

У петак, 9. марта, овај комад ће премијерно бити изведен на сцени Српског народног позоришта, у копродукцији СНП-а и Уметничке академије из Осијека, средишне ликове, браћу Остина и Лија, глумиће Саша Аночић и Игор Павловић, а у подели су још Александра Плескоњић и Домагој Мркоњић. Поставку потписује Димитри Пјер Удовички, који се са драмом „Прави Запад“ упознао док је у Лос Анђелесу, на Институту за позориште и филм Лија Стразберга, поред режије студирао и глуму.

– Занимао ме је рад са глумцима, јер сам уверен у то да добар редитељ – а то бих желео бити – мора добро да познаје и глумачки хлеб. Јер позориште је, по мени, уметност глумаца, а редитељи су ту само да им помогну да се изразе – открива Удовички у разговору за „Дневник“. – Био сам у класи Хауарда Дојча и управо смо пуно времена посветили сценама из „Правог Запада“. Ја сам глумио Остина. И за мене је Сем Шепард као драмски писац био право откровење.Текст толико снажан, моћан, пун животних сокова, а при томе су реплике реалне, без украса. „Олд сћоол“. Није у питању неко концептуално пренемагање код којег је редитељ заправо главни глумац, а глумци су ту тек да остваре његову визију, шта год она била. Не. Овај комад је један изузетан писац, који је био и изузетан глумац, написао за изузетне глумце. Тако ми је „Прави Запад“ од тих мојих америчких дана остао у глави и све ово време сам се надао да ћу имати прилику да га поставим на сцену...

А да је реч о заиста култном тексту сведоче само нека од познатих нам холивудских имена која су се окушала као Остин и Ли: на праизведби 10. јула 1980. у „Mеyik театру“ у Сан Франциску глумили су их Питер Којоти и Yim Хајне, вероватно је најпознатија она верзија са Геријем Синизом и Yonom Малковичем, сјајни су били и Томи Ли Yons и Питер Бојл, Денис Квејд и Ренди Квејд, Боб Хоскинс и сер Ентони Шер, пре неку годину и Брус Вилис је са Чадом Смитом снимио телевизијску верзију, а посебан спектакл су 2014. на Бродвеју направили Филип Сејмур Хофман и Yon Си Рајли, из вечери у вече се смењујући у двема главним улогама.  

Димитри Пјер Удовички је рођен у Паризу, а прошао је школе филмске режије од Америке до Русије, при чему су му међу професорима била и имена попут Алија Хамрајева, Никите Михалкова, Кшиштофа Занусија... Течно говори француски, енглески, шпански, руски и српски/хрватски, а на овим је нашим просторима његово име постало познато када је са Соњом Савић снимио краткометражни филм Реминисценциа, који је обишао безмало све европске фестивале. Недавно је овде у сарадњи са шпанским писцем Фернандом Арабалом снимио и Хоме, у којем глуми Слободан Бештић. „Прави Запад“ је његова прва позоришна режија у Србији.

– У Америци је за глумце „Прави Запад“ нешто као „Хамлет“, јер нуди огромну изражајну палету, можеш да се заиста покажеш и докажеш на сцени. Уосталом, Малкович је експлодирао управо након улоге Лија. Снимак те представе с њим и Синизом је на Јутјубу, али, рецимо, нисам сугерисао Саши и Игору да је погледају, мада не могу ни да им забраним (смех). Али ми правимо нашу верзију и они ту емоцију коју носе Остин и Ли морају да нађу у себи. Нема ту простора за копирање. И нема пуно филозофирања. „Прави Запад“ је толико добро написан да само треба пратити Шепарда. Зато ми није ни падала на памет некаква „модерна“ инсценација. Нагледао сам се „модерних“ представа од којих бар пола нисам разумео или сам их заборавио пет минута по изласку из театра. Немам проблем са шокирањем публике, али за то

морају постојати озбиљни уметнички разлози, а не да је оправдање пука чињеница да се „редитељу тако може“. Зато сам желео да људима који дођу да гледају „Прави Запад“ понудимо нешто искрено, истинито, да током гледања представе нешто осете, да им се нешто деси. На томе смо радили...   

Када је 27. јула прошле године Сем Шепард преминуо, „Њујорк тајмс“ је у некрологу навео да је отишао „највећи драмски писац своје генерације, једна од последњих великих америчких икона“. Уз подсећање на укупно 44 написана комада за које је добио чак десет престижних театарских награда Оби, акценат је стављен на „Прави Запад“, „Проклетство изгладнеле класе“ и „Сахрањено дете“, које му је донело Пулицера, лист је истакао да ова „породична трилогија“ открива читаву другачију врсту Америке, скривену иза оне бљештаве, савремене, захуктале, при чему Шепард остаје „доследно и безобзирно веран свом искуству у дивљини у којој су Американци одувек скривали обећања и снове“...

– „Прави Запад“ јесте у основи амерички комад. У њему се Шепард поиграва са два архетипа тамошње културе, на једној страни је дрифтер, скитница, а на другој холивудски писац. Поиграва се и са америчким коренима, с непрестаним пропитивањем „Њхо Ам И“. Са породицом која постоји па је нема, са често окрутним унутрашњим релацијама које по правилу висе о танкој нити. Наравно, поиграва се и са „америчким сном“, односно са издајом тог сна, „Thе Bеtrayal оф Америцан Дреам“. Али уверен сам у то да и публика у Новом Саду и те како може да се поистовети са овом причом. Почев од односа унутар породице, личних искустава незадовољства и беса па до симболике „америчког сна“. Па зар сви ми бар понекад не маштамо о остварењу властите верзије тог сна? Зар не желимо да успемо, макар тај успех значио и да prеthodno треба да нам умре какав богати рођак у истој тој Америци и остави нам у наследство милионе долара? Или бар кафану на Бродвеју...

М. Стајић