"Sanjari" u verziji Roberta Lenarda: Filmski odmetnici u pozorištu

Reč je o predstavi “Sanjari” koja je premijerno izvedena prošlog petka, u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz. “Sanjare” je režirao Robert Lenard, po Bertolučijevom filmu o ljudima u 1968, iz vremena (2003) kada se još nije “obeležavalo” 40, sada 50 godina od socijalne revolucije koja je počela u Francuskoj, da bi zahvatila celu Evropu.

“Budimo realni, tražimo nemoguće!” jedan je od omiljenih slogana tadašnje revolucije, a Bertoluči je u svom filmu to sagledao kao “sanjarenje u trojci”, blizanaca Izabele i Tea, i Metjua, koji čitav mesec, u vihoru protesta u Parizu, provode vreme u vihorima sopstvenih intima, u tesnoj vezi sa svetom filma - igranju scena iz kultnih filmova. U ovom omažu do omaža, sastavljenog od socijalno-političkih, preko psihoanalitičkih, do umetničkih sadržaja, stiže i Lenardov letimično osavremenjeni omaž. Izabela (Emina Elor), Teo (Daniel Gomboš) i Metju (Bence Salai) su u ulogama iz filma, sa sličnim (pod)tekstom, ali znatno deerotizovane i senzualne sadržine, sa pođednakim manjkom osećaja za fokus i dubinu teme.

Terezija Figura i Ištvan Kereši igraju roditelje blizanaca, “klasu” koja se od nemira protiv pozicije koju i sami predstvljaju sklanja na selo, što je, pak, znatno pojačano u odnosu na film, jer ovaj dvojac istovremeno glumi i policajce. Oni su pripadni paralelnom toku radnje, u kojem vidimo i likove dvoje savremenih “anarhista” (Agota Ferenc, Daniel Husta), koji agituju, izvikuju, ispisiju parole, spravljaju molotovljeve koktele, prete ciglama... Ovaj okvir, ne tako eskplicitan, prisutan je i kod Bertolučija.

Ako je Bertolučijev film, svojevremeno, mogao da bude posmatran kao relevantno umetničko “snoviđenje” izvora velikih promena koje je u savremenom društvenom životu Zapada izazvala 1968, Lenardova predstava ne nudi baš toliko toga. Zahvaljujući dramaturškoj konfuziji planova, koji su trebali dinamičnije da ukažu na vezu između unutrašnjeg, intimnog i spoljašnjeg, političkog života, zatim “revolucionarnoj” upotrebi citata i obraćanja publici (u programu predstave su navedeni Čomski, Breht, Majnhof), nju ejy vizuelnom dizajnu scene i kostima zbog čega glavni junaci zbunjujuće izgledaju futurističko-hipsterski (Zoltan Puškaš), glumcima koji kao da ne veruju ili ne znaju baš tačno šta to igraju, uz već napomenuto odsustvo senzualnosti i erotizma, potpuno je razvodnjena, čak i prezaslađena “limunada” Bertolučijevog uvida u pobede i poraze građanskog sveta (ne)mogućnosti.

Skoro da je jedina dobit od nove predstave Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz, to sa početka, da ona podseća da su pozorište i stvarnost, ljudsko društvo i revolucija, čovek/ žena u procesu (protestu) protiv vlastitog identiteta, uvek od suštinskog značaja. I da, onima koji baš jako vole Bertolučija i filmsko iskustvo, Lenardova verzija “Sanjara” neće biti na odmet.    

Igor Burić