Proglašeni laureati Novog tvrđava teatra

Žiri festivala (Ivana Đurić Paunović, Jovana Balašević i Laslo Blašković) doneo je odluku da nagrada za najbolju predstavu pripadne predstavi „Umjetnik u gladovanju” po motivima Kafkinog života i dela, u režiji Alena Šimića (Narodno pozorište Sarajevo).

– Bez velike patetike, ali i bez prevelike ironije, mladalački poletno, ekipa ove predstave autentičnim, sopstvenim glasom razvija igru, unutar kafkijanskog okvira, kao da neki drugi uopšte postoji, koja je život sam - saopštio je žiri.

Kafka je inspirisao još umetnika koje je žiri ocenio kao najbolje, uz reči: „Davanje imena literarnim junacima i dramskim licima – čak i kada izgleda tako – ne može biti slučajno, banalno. Pretpostavimo da se to najbolje uči od ekspresionista, uostalom, možemo do sutra razbijati glavu zašto se Kafkin zatočnik, prosto i zagonetno zove – K.” Specijalnu nagradu za kolektivnu igru dobili su glumci predstave „Kafka mašin” u režiji Veljka Mićunovića (Srpsko narodno pozorište).

Nagrada za najboljeg glumca dodeljena je Nikoli Ristanovskom za ulogu doktora Tomasa Stokmana u predstavi „Neprijatelj naroda„ Henrika Ibzena, u režiji Nine Nikolić (Makedonski narodni teatar Skoplje), koju je izneo suvereno i moćno, sasvim se savremeno snalazeći u klasičnom tekstu, u koji se lako, bez sile, učitava sadašnjost oličena u problemima ekologije, slobode štampe i javne reči, neumoljivi diktat politike, ali ne kao nalog sna (koji su sanjali nadrealisti), nego nametnuta slika stvarnosti, diktatura košmara, navodi se u obrazloženju.

Nikola Zavišić laureat je za režiju predstave „Čuda Svetog Georgija„ Rusomira Bogdanovskog, u koprodukciji teatara iz Bugarske, Srbije i Rumunije:

- Zavišić je, između ostalog, jasno i čitko progovorio upravo o vezama i saglasjima bliskih a tako dalekih balkanskih naroda, koji se ogledaju u „Čudu Svetog Georgija„ zanemelog pred aždajom stvarnosti koju bismo u ovom slučaju najpreciznije mogli nazvati kertesovskim lapsusom – besudbinstvo.

Žiri je pored obrazložnja nagrada, bio inspirisan 9. izdanjem Novog Tvrđava teatra da napiše i sledeće:

- Jedna od najinteresantnijih stvari koje se tiču teatra jeste da u njemu svi glume. I šaptači, i upravnici, i kafe-kuvarice. To čoveka može silno zabavljati, navesti ga da i sam napravi od toga nešto – libreto za grandioznu operu, na primer. Upravo ta činjenica mogla bi biti naše ogledalo čudesnog, taj davnašnji, večni san – život u kojem svi živi pevaju! Lepa parada, zar ne? U jednoj od najznakovitijih narodnih pesama iz antologijskih zbirki Vuka Karadžića, dakle, u pesmi „Zidanje Skadra„, neimari nikako ne mogu da sklope svoj Grad, crte svoga lica, ne mogu da izgovore do kraja svoje ime, jer im to ne dozvoljavaju sile nadnaravne, sile nedokučive, sile nemerljive. Samo što sastave svoju priču, ona preko noći biva skršena i srušena u pepeo i prah. Neimarima nije dozvoljeno ni da sazidaju parodiju srećnog grada kao Borhesovi besmrtnici. Upravo – ništa.

Beži čudo od čuda / Zar ne vidiš / I ovde je čudo

preteći upozorava Vasko Popa, kao da smo već doživeli kraj sveta, a da toga nismo ni svesni i bitišemo u nekoj vrsti zagrobnog života, iz kojeg nas samo čudo umetnosti može spasiti.Sitnice koje život znače pokazuju mogući izlaz iz te nemoguće situacije, svedoče o izvesnom srećnom krajumetafizičkog ultimatuma, one pomenute svakidašnje tragedije, koja je iskorak iz kućnog pakla.

Nagrada za najbolju žensku ulogu pripala je Neli Mihajlović, koja je na ubedljiv način, u predstavi „Čuda Svetog Georgija”, predočila gore navedene paradokse, upravo kao i njen partner u predstavi, Mladen Andrejević, koji je, glumeći izvesnog neočekivanog čoveka, ovenčan na ovom festivalu Nagradom za glumu koja, sa svim mogućim značenjima, nosi ime Milana Gutovića.

Eto, tako je Žiri ocenio udeo truda i udeo čuda pozorišnih stvaralaca koji su ove godine činili naš festival. Čestitamo nagrađenima!

Sve dok žena najmlađeg, najčestitijeg i najnaivnijeg brata ne bude, na zahtev nemilosrdne vile, uzidana u temelje, žrtvovana na prevaru. Kada shvati da se njeni najbliži ne šale, mlada Gojkovića moli glavnog majstora da joj ostavi prozore na dojkama kako bi mogla da doji svoje grlato dete. I mleko, legenda kaže, teče iz otvora i kada se mlada žena više ne čuje, kada zauvek utihne. Teče neprestano (kako veli narodni pevač) zarad čuda i zarad lijeka, što su, u stvari, razlozi za umetnost. Jer šta je umetnost drugo nego čudo i lek? Čudo i lek, najčujniji povodi 9. festivalskog izdanja Novog Tvrđava teatra zbog kojih smo se ove godine i sastajali.

Kad kažemo bogomdan, onda govorimo o autoru koji još veruje u čudo, u priču. Možda je i istina postala nesvakidašnja stvar? Svaka od priča koje smo, u slavu istih neporecivih razloga, prethodnih večeri, slušali, ovde, u Čortanovcima, jeste mala, svakodnevna ili savremena, sapunska tragedija.

U neku ruku, svaka Kafkina priča jeste poremećena teološka rasprava, apsurdni mirakul.

I Kafkina glasovita skaska Umetnik u gladovanju mogla bi se čitati kao ovaploćena prethodnica nekog konceptualističkog performansa iz budućnosti (koja je, danas, prošlost).

I. Burić