Premijera Ane Karenjine 29. oktobra u Novosadskom pozorištu

Premijera se bliži, i ovih dana uveliko traju kako probe sa glumcima, tako i poslednje glancanje velike sale, sa novim gledalištem. Udobnija sedišta, s boljim pogledom na scenu zbog veće kosine, očekuju prve gledaoce na premijeri ove predstave, za koju je već postavljena scenografija. 

Izbor između individualne sreće, ili sreće porodice, odnosno drugih, da li odabrati svoj put, ili ostati u nekim okvirima gde te društvo u jednom trenutku postavi, to su izbori, dileme i pitanja koja postavlja ova predstava, otkriva njen reditelj Dejan Projkovski u razgovoru za za naš list. Odluka da Ana Karenjina ode sa Vronskim, dolazi, po njegovm rečima, u sukob sa onim što se zove moralom u ondašnjem društvu. Ali, kako dodaje, čak i danas postoje izbori pred svakim čovekom, kada se opredeljuje u tome šta je tačno, ili važno, da li da prati svoje srce, dušu, ili pristaje da bude samo deo društvenih okvira koji su zadati.

Projkovski smatra da Ana Karenjina ima u sebi nešto zbog čega bi mogli na neki način reći da je ženski Hamlet, zato što je njihov glavni problem borba individue protiv društva, mada iz različitih razloga. 

Bavimo se ne toliko formom vremena, nas ne zanima taj Tolstojev period u smislu stila, nego suštinom, ljudima koji se do kosti, do bola, trude da nekako pronađu svoj, put, smisao, da nađu definiciju šta znači sreća, šta znači voleti. I sama Karenjina se u jednom trenutku postavlja kao Sizif. Ona se svaki dan, opet i opet, kao Sizif, popne na brdo, gde traži smisao života, pravu ljubav i sreću, nešto se polomi, i opet kreće iz početka da traži taj smisao, objašnjava Projkovski.

Neka vrsta mosta s tim vremenom se ipak pravi, kada se pogleda scenografija, koja je sva u crnom drvetu, masivna, tako da gotovo može da se stekne privid da se predstava događa u Tolstojevo doba, ali se ipak radi o sadašnjem trenutku.

Svaka predstava je savremena po svom pristupu, po načinu na koji je tretiramo, kako emotivno prolazimo kroz temu, dok scenografija i kostimografija grade taj most ka Tolstojevoj epohi, ukazuje Projkovski.  

Sećam se mog prvog susreta sa Anom Karenjinom, to je bilo u srednjoj školi, pošto je to obavezna lektira, kaže glumica Marta Bereš za naš list.

Čitala sam, dodaje, roman i osećala veoma duboko suštinsko razumevanje i povezanost.

Nisam sudila o tome da li je dobro ili loše to što ona radi, nego sam samo osetila da ja ovu ženu suštinski razumem. Nikad nisam maštala o tome da ću jednog dana igrati taj lik, ali uvek je bio tu negde, u malom mozgu. Podsvesno je postao deo mene. Nisam je uopšte zamišljala, i sada, radeći na tom liku, čula sam rečenicu da je 80 odsto glumačkog posla zapravo ono što glumac kod kuće radi u svojoj glavi. I baš kad sam bila kod kuće, setila sam se da Stanislavski kaže: Ako ne nađete lik, samo dovoljno dugo gledajte u ogledalo i u svom ćete ga licu naći. Gledala sam i našla sam je, tu je Ana, polako je vidim i jasno mi je, poručila je Marta Bereš.

Reditelj ističe i da su se tokom rada na predstavi veoma ozbiljno bavili romanom i njegovom strukturom.

Pričam sa glumcima i kolegama, to me čini strašno srećnim, da mi zaista radimo “Anu Karenjinu”. Naravno da je to naše, ali predstava koju radimo je po Tolstojevom romanu, ističe Projkovski, koji prvi put radi u Novosadskom pozorištu, i ističe da u podeli imaju najbolju Anu Karenjinu...

Jer, u naslovnoj ulozi je glumica Marta Bereš, koja je za Hasanaginicu u istoimenoj predstavi Ujvideki sinhaza dobila ove godine Sterijinu nagradu. U ulozi Karenjina je Atila Nemet, a Arpad Mesaroš igra Vronskog. U predstavi još igraju Zoltan Širmer (Oblonski), Judit Laslo (Doli), Gabor Pongo (Ljevin), Blanka Dieneš (Kiti), Agota Ferenc (Tverskaja), Robert Ožvar (Šerpuhovski), Livia Banka (Ivanovna) i Terezia Figura (Agafja). Scenograf je Valentin Svetozarev, a kompozitor je Goran Trajkoski.

Roman, kako je poznato, počinje poznatom i često citiranom rečenicom da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka je nesrećna na svoj način, podseća Projkovski, primećujući da kada čovek počne da radi predstavu po ovom romanu, vidi da je to zaista tako. Da li, međutim, Ana Karenjina prolazi kroz svoju nesreću samo zato što je žena? Projkovski to negira i objašnjava da ona plaća račune zbog svog izbora, a kada neko odluči da bude slobodan u pravom smislu reči, da može da odabere, onda takve račune plaćaju i muškarci i žene .

Veoma je interesantno, po rečima reditelja, to da se u predstavi baš puno bave psihologijom likova, time šta znači raspad porodice, šta svako preuzima kao teret na sebe, gde su deca... Jer, u jednom trenutku se zaboravlja da tu postoji i dete. Nekako to postaje začarani krug izbora svakog od njih, kao da jedan drugog vuku za vrat i oduzimaju mu ono što za njega znači sloboda i izbor, napominje Projkovski, i dodaje da “Ana Karenjina” pokazuje da ljudski život nije baš tako jako jednostavan. 

Kada me pitaju - zašto danas “Ana Karenjina”, ja kažem: Zašto ne? Pitaju me i zašto to nismo radili do sada? Nekako, toliko smo otvorili određene teme i u našem svakodnevnom životu, evo mi na Balkanu, uvek čekamo da uđemo u neke asocijacije, da budemo deo nečeg, i onda zaboravimo čoveka, individuu, smatra Projkovski.

Mi smo, dodaje, zaboravili da pričamo o čoveku, o ljudima, nama koji se srećemo svaki dan po ulicama. U nekoliko poslednjih predstava sam krenuo da se bavim čovekom, individuom, svetom koji svako od nas nosi u sebi, a to je isto jedan beskrajan kosmos, samo što ga zaboravljamo, a treba i da se preispitamo šta je ljubav danas.

N. Pejčić