OLEKSANDR LUKJANOV  Igrači moraju biti svesni i razumeti šta rade

 Bogati igrački repertoar Olesandra Lukjanova obuhvata sve glavne uloge u klasičnim baletima, a kao pedagog bio je angažovan u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, na Plesnoj akademiji u Monaku, Novom teatru u Torinu, Slovenskom narodnom gledališču iz Ljubljane, HNK iz Splita.

Držao je master klas u Veroni, Dubrovniku, Kijevu, Irskoj, Kairu…Njegova tehnika podučavanja zasniva se na metodi Agripine Vaganove, čije ime nosi baletska akademija u Sankt Peterburgu.

Master klas u Srpskom narodnom pozorištu trajao je mesec dana...

– Manje, realno dve i po nedelje, kako sam planirao, ali kad su imali predstave, morali smo smanjiti tempo plesačima. Što se tiče ove kompanije, znam vaše pitanje, mogu odmah da kažem da je mlada, talentovana, interesantna, i zna da uči, što je jako teško. To nije samo situacija u ovom pozorištu u Novom Sadu, ali, posmatrajući ih, i ovde baletski igrači imaju greške, koje su dosta jake, i nije jednostavno promeniti ih i ispraviti. Na prvi pogled one su sitne, male, i čini se da ih je jednostavno ispraviti. Ali, one su se ukorenile, a sve što se ukoreni, postaje jako. A opet, od toga zavisi kvalitet plesa. I ovde sam igračima objašnjavao da je neophodno sanirati sve što se može, a počinje se od toga kako razumeti muziku, znači to što svira korepetitor. Ovde imaju dva perfektna korepetitora, fantastična, koji im pomažu, i moraju to da iskoriste. Jer muzika im nije neprijatelj, nego prijatelj.

Vaša ocena sada na kraju?

– Meni je drago da sam za te dve i po nedelje, a to je vrlo kratak period za tako nešto, već video pomak, pogotovo u ženskom ansamblu. One su puno brže reagovale nego muški ansambl, više su uspele da napreduju. Obično uzimam, kada dođem u neku kompaniju, da mi za ono što planiram i što hoću da napravim, treba oko dva i po meseca. Tek posle tog perioda dolazi do rezultata, kada igrači postaju svesni toga. A, osnovni cilj je da dođem do glave. Jer, ako ne dođem do glave, oni neće to napraviti, njihovo telo neće raditi, pružaće otpor. Moj cilj je da razumeju zašto nešto treba raditi, zašto se to traži. Vrlo je teško, ja razumem plesače, njihovu logiku i psihologiju, ali vidim i da ovi ovde, pogotovo ženski ansambl, imaju mogućnost da slušaju i prihvataju. Znači, oni razmišljaju, oni uzimaju, i ja sam presrećan kad sam ovde dolazio na masterklas i imao inspiraciju da radim sa njima.

Gde zapravo živite, u Rusiji, Ukrajini...

– Ne, u Rusiji nisam nikada živeo, ne poznajem tu državu, ja sam živeo u Sovjetskom Savezu. Meni je poznat jedino ŠSR. Inače sam Ukrajinac i ponekad tamo idem na kratko, imam tamo rodbinu. Trenutno živim u Zagrebu. Tamo mi je dom, a živim svugde. Deca mi studiraju u inostranstvu, supruga je s njima, i ja pokušavam da budem što više sa njima. Ne znam da li ću ponovo dobiti poziv da dođem u Novi Sad, zavisi i od potrebe pozorišta i mog programa. Ako se budemo složili, vrlo rado ću doći, jer mi je ovde bilo jako lepo. Interesantna je kompanija, puno se sa njom može napraviti, i jako je lep grad, koji me je vrlo iznenadio i dopao mi se. Volim ovu arhitekturu centra grada, austrijsku, vrlo mi je bliska. U Zagrebu sam od 1983, i odmah mi se dopao taj grad, dobro sam se tamo osećao. Isto tako, na isti način, osećam se i u Novom Sadu.

Dakle, sve kreće iz glave? Možete imati i predispozicije i talenat, ali je najteže u glavi nešto promeniti.

– Da. Bilo da je duži ili kraći masterklas, prvo i osnovno od čega počinjem je doći do njihove svesti, i potruditi se da razumeju, zato što je naša škola takva, i tako vam vaspitan, da moramo razumeti. Ne dril, bez razumevanja, koji često vidim u nekim drugim školama, a ne moram doći direktno u tu školu da znam probleme. Indikretno znam, kad vidim plesače na pozornici, preko Jutjuba, bilo gde. Tačno znam gde su greške plesača, a gde su greške pedagoga. Ili kompletno cele škole, jedne tradicije.

Pratite baletske kuće i na Zapadu i na Istoku, potekli ste iz ruske škole, pa možete reći da li se i koliko razlikuju danas, možda ne toliko kao pre nekoliko decenija?

– Što se tiče razlika, još je poznata svima Agripina Vaganova, koja je stvarno bila jako mudra žena, i rekla u svoje vreme, napisala to u knjizi, da je balet, sistem koji je ona napravila, kasnije nazvan Vaganova, a ona nije znala da će biti toliko cenjena kad je sve to stvarala, dakle da je sve to namenjeno vremenu u kojem živi trenutno, u kojem raspolaže određenim plesačima, na osnovu znanja koje ima, tradicije, i kolega sa kojima sarađuje, i da će posle nekog vremena njeni učenici i učenici drugih fantastičnih pedagoga, tu umetnost razvijati i menjati. Sto godina kasnije, u sadašnje vreme, Vaganova sigurno ne bi radila tako kako je radila u svoje vreme, i neke stvari koje, recimo, čak stoje na papiru. Ali, niko ne sme u metodici Vaganove to da menja. A čak ni Akademija Vaganova u Sankt Peterburgu, svi tamošnji pedagozi, ne rade kako stoji u knjizi. Ali niko nema hrabrosti to da promeni i na papiru, iako se život promenio i neki koraci o kojima je govorila i pisala, sada se potpuno drugačije rade i na akademiji koja nosi njeno ime. Pravilnije, pametnije, savremenije, i bolje.

Sve se promenilo, estetika i tehnika i način, i kad se sve to menja, naravno da se i tehnika mora menjati. Lepe, fantastične stvari ostaju, samo što su osavremenjene i dobile su drugi izgled. Postoji puno mišljenja da je ostala samo tehnika i estetika, da nema duše, tog izražaja koji su pre imali plesači. Sve to stoji, a isto tako i ne stoji. I sada ima savremenih plesača, koji imaju emocije, i izražaje. Sve je to individualno, da li se neko rodio samo kao tehničar, ili kao svestrani umetnik.

N. Pejčić