МИЊА ПЕКОВИЋ У УЛОЗИ ЖИВОТА Браво за Кловна

- Откуд ти? - питао сам је један дан на новосадском Булевару ослобођења, знајући да живи у Суботици.

- Из Каменице - одговорила је са киселим осмехом. Ипак са осмехом.

- Надам се да није ништа озбиљно - ноторна је глупост коју сам могао и да прескочим. Ужас ми се већ видео на фаци, јер сам приметио да испод капе коју је носила, једва вири њена коса. Иначе раскошна.

- Прегураћу ја и ово. Знаш да смо од деведесетих посебно спремни - сада је звучала још киселије, али је некако успела да јој осмех ођекне још звонкије.

У представи „Браво за кловна” Миња Пековић је овај осмех унапредила до невероватних висина. Поново је ту и сцена са кофером из рата и прича да једном кад ти се тако нешто деси, научиш да нема назад. Ту причу знам. Осетио сам је на својој кожи и дуго јој после представе био захвалан што ме је још једном подсетила колико снаге треба да се такво нешто превазиђе и слободно настави да живи. А могу само мислити колико су јој захвални људи који су имали посла са опаком болести званом рак, што је испричала све што је у вези са њом доживела и поделила је на најлепши могући начин.

„Браво за кловна” је на репертоару Народног позоришта Суботица. Представа је настала као целовито ауторско дело, аутентични одговор глумице Миње Пековић на болест и време током којег се лечила, са кратким али врло ефектним оквиром шта је било пре, а шта после. У представи су, осим кофера и крлетки, симболички присутни и њен муж и њено дете, а теме избеглиштва, родитељства, егзистенцијалног страха, слободе, вере, социјалних тежњи и још много тога, ако не и све, стало је у ту кутију од сцене и њен позив да се игра, да се глуми.

Таман кад сам мислио да су кловнови исцрпљени, тај Мињин кловн, као неки чудесни телетабис, није ми дао мира сат и по представе и још толико после ње. Нисам могао да зауставим емоције, а мисли су само навирале, па и сад, док ово пишем, не знам чега прво да се дохватим. На питање има ли још увек лепоте и хоће ли она победити, спасити свет, видим да то сваки дан ради. Представа Миње Пековић је један огроман споменик томе. ода глумачкој уметности која је често попут циркуске, вештина хода по жици, салто на трапезу, жонглирање ножевима, гутање жилета... Кад се подвуче црта, ова представа и није ни о чему другом, осим о томе. На страну рат, на страну деца, на страну рак - „Браво за кловна” је представа о глуми. Пардон, глумици. Ритам гласа, тела, трансформација у низу секвенци које експлозивно следе једна другу, чини да се Мињин Кловн гледа попут ватромета. Отворених уста. Са уздасима.

Начин на који је оживела позорницу, сценографију Марије Калабић, са низом кавеза који су попут балона од сапунице постављени по сцени, костим Марка Маросиука, носећи га као дива или непостојећа Јонескова ћелава певачица, Миња Пековић је дала све тонове и нијансе драме, на начин да она буде готово апсурдна и смешна, иако то није. Да буде паметна и лепа. Дала јој је дубину и облике. А свему томе је допринео и дизајнер светла Никола Маринков.

Музика коју је користила, песме Едит Пјаф које је препевала у властите сонгове, а аранжирао их и са њом на сцени на хармоници изводи Мирослав Идић, негде су и суштина, и помоћно средство за Мињиног Кловна. Постављајући паралелно у ток радње своју потребу да се окружи француским, читајући књигу о животу француске шансоњерке и поредећи свој живот са њеним, Миња је додатно контекстуализовала сетинг за свој властити наратив. Мени би и без тога био бесмртан, усуђујем се рећи.  

Док Миња игра Кловна на гостовању у Српском народном позоришту, седим поред Бориса Исаковића. Све хоћу да му кажем браво за класу у којој је била код њега. Сећам је се још од дипломске, чини ми се представе „Кући”. Да нема раскош само у коси, Миња је брзо показала и осталим представама, а највише оним у којим се ангажовала као жена. Као Жена у Урбановом „Бановић Страхињи”, у Фрљићевом „Кукавичлуку”, Шепаровићевој „Бикини демократији„, да наведем тек пар мојих омиљених. „Браво за кловна” је само наставак и знак да се наставља, иако не буде играла у серијама. Браво, Миња и - хвала!

Игор Бурић