Miloš Latinović direktor Bitef teatra: Ludilo smo sami izabrali

Centralna ličnost ove knjige pisca i pozorišnika kikindskog, aktuelnog direktora Bitef teatra i dugogodišnjeg saradnika „Dnevnika”, je glumac i reditelj Joca Savić (1847 - 1915), jedan od najvećih teatarskih poslenika kojeg je srpski nacion dao, rođeni novobečejac koji će u karijeri režirati više od 300 predstava, ali ostati upamćen i kao čovek koji je u Kraljevskom dvorskom i nacionalnom teatru u Minhenu oživeo tzv. Šekspirovu pozornicu. Istovremeno, važne narativne linije romana, koji se našao i u užem izboru za NIN-ovu nagradu, prate putujuću trupu Stanislasa Murarija, zagubljenu u žitkom banatskom blatu i „umetnosti koja izvlači iz stvarnost”, ali i samog autora, odnosno njegovo lično „ludilo“ koje ga je iz Kikinde odvelo u Beograd...

Iako se Šekspir ne pojavljuje u “Četiri ludila”, njegova uloga u romanu je neizmerno važna. Da li je to samo “puka posledica” činjenice da stožerni lik, glumac i reditelj Joca Savić, na scenu postavlja “Kralja Lira”, ili prisustvo Šekspira u vašoj prozi ipak ima mnogo dublje značenje?

„Činjenica je da Savić postavlja „Kralja Lira” na početku rada „Šekspirove pozornice” u Nacionalnom i dvorskom tetaru u Minhenu, ali - sada već bez straha to mogu da kažem - delo Viljema Šekspira jeste moja opsesija. I to proizilazi iz svakodnevnog iščitavanja sveta u kojem živim, u kojem prepoznajem te brojne Šekspirove junake kao svakodnevne pojave u javnom životu. Kod Šekspira postoji sve: i moć, strast i volja za moći, nekontrolisana moć, odricanje od prestola, ljubav, preljuba, ubistvo zbog koristi, izdaja, ludilo jedno ... Ovom vremenu, kad malo bolje razmislim, sasvim pristaje ime „šekspirijansko”, jer svi smo mi očito njegovi klijenti, a to je naziv („Šekspirov klijent”) mog romana u kojem sam prvi put povezao te dve istorijske ličnosti - Jocu Savića, dečaka iz Novog Bečeja, i Šekspira sa Ejvona.“

Čini se da smo Jocu Savića, iako je možda naš najveći šekspirolog, još od onih prvih godina 20. veka smetnuli s uma, nakratko ga se setivši 1996. sa pojavom knjige “Drama i pozornica”, koju je objavio Pozorišni muzej Vojvodine, ali nam je vrlo brzo nakon toga ponovo nestao iz vidokruga. Sve do „Šekspirovog klijenta” i „Četiri ludila”. Nismo li mi suviše mali da bismo smeli tako (o)lako da zaboravljamo neke od naših najblistavijih reprezenata?

„Mislim da je to tačno, ali verujem da su ovde definicija i objašnjenje zaborava direktno vezani za naše izgladnjujuće osećanje lične koristi i vlastitog dobitka. Mi smo postali sami sebi svrha. Valjano je ono što je dobro za mene bez obzira da li taj čin, to učinjeno, ostvareno „dobro”, donosi nesreću ne drugoj strani. Ne treba nama ni Dositej, ni Milanković, ni Joca Savić, jer oni nas mogu poučiti kako da budemo bolji, ali ne i kako da ostvarimo neki imetak, neku korist, a samo to je danas, i ovde, važno. To nas čini, kako kažete, malim, i učiniće nas još minornijim, jer sve se u svetu potroši, pa tako i u Srbiji, osim ega. Uostalom, kad ste čuli nakog da se Gospodu na manjak pameti žalio. A svi kukaju.“

Joca Savić je trijumfalno, kršeći sve do tada u nemačkom teatru važeće norme, “uveo” Šekspirovu pozornicu u Kraljevski dvorski i nacionalni teatar u Minhenu. Priznajem da sam stekao utisak da u “Četiri ludila” i pripovedački postupak nekako prati osnove uzuse te pozornice: bez suvišne dekoracije sa tzv. prednjom, srednjom i zadnjom scenom?

„Roman „Četiri ludila” nije knjiga koja bi trpela ta moja omiljena iskakanja u opise i deskripciju. Da se našalim, nije bilo vremena. Ili, kao što je Joca Savić verovao u moć reči, koje izgovaraju njegovi glumci na „goloj” sceni tetara, tako sam i ja bio usredsređen na ono što je bio njegov život, ali i život glumaca trupe Murarija ili Jovana Cace Kneževića, pa i moj život u tom periodu koji opisujem. Tu nije bilo ukrasa. Nije bilo proleća, nije bilo vetra. Ničega. Samo oni i ogromna borba da se učini, da se dogodi, ostvari, veličanstveni naum stvaranja.“

Laza Kostić i Joca Savić su se izuzetno voleli i poštovali, o čemu svedoči i njihova prepiska. Međutim, iako je bio u prilici, Savić nikada nije pokušao da progura na nemačku scenu neku Lazinu dramu, a jedan detalj u romanu otkriva da je razlog tome zapravo bila Jocina želja da sačuva svog prijatelja. U kojoj meri vam je namera bila da se i time skrene pažnja na primere elementarnog umetničkog poštenja u odnosu na danas toliko raspsrostranjenu “burazersku estetiku” gde iole objektivniji vrednosno sud nema šta da traži u sudaru sa drugarskim, interesnim, partijskim i inim kuhinjama?

„Iskreno, od „burazerske kombinatorike”, više mi smeta nedostatak kritičkog stava. Umetnost nije moguća bez kritičkog mišljenja, bez jasnog i doslednog promišljanja onoga što čitamo ili gledamo. A kod nas je, da citiram jednog svog prijatelja, odličnog i predanog umetnika, „sve fantastično, a nije”. To je izrečeno kao reakcija na sudar jasnog umetničkog stava sa površnim hvalospevima, lažima, „burazerskom” podrškom. Kod nas je sve što rade naši prijatelji, drugovi sa klase, poznanici, stranačke kolege, pripadnici određenih grupa koje podržavamo - fenomenalno i sjajno. Oni, ustvari, razbijaju. I ta podrška je javna, glasna, aklamativna u tom krugu. Izvan, to je - ništa. Izvan tog „borilačkog” kluba/kruga to nema nikavu vrednost. Nikoga to delo ne uzbuđuje, ali ne mari, važno je da sam ja i moji zadovoljni. U takvom miljeu umetnost nema šansu. Kritički stav, a posebo iskreni kritički odnos prema vlastitom delu, motiviše i tera na rad. Nije to, naravno, lako, ali je nužno. Ne možete biti bolji pisac, ako ste već genijalan pisac, kako vam kažu. Šta je stepenik više od genijalnog?“

Veoma važan apsekt romana je i pitanje odnosa pozorišta i provincije. Možda sam ja ovo tumačenje “učitao”, ali me je nestajanje jedne teatarske trupe u banatskom blatu umnogome podsetilo na sudbinu mnogih pozorišta u Srbiji, koja su kadgod pravila predstave po svemu ravnopravne sa prestoničkim, a danas, ugušeni u nemaštini, jedva da i postoje na kulturnoj mapi? 

„U pravu ste. Sa istim žarom su teatar voleli i u njega verovali i Joca Savić i Jovan Caca Knežević, ali i glumci amateri okupljeni u trupi Stanislava Murarija. I danas je tako. Ne postoje pravila gde se mora „roditi” umetnički čin. On je nesputani čovekov impuls. I to je sreća, ta mogućnost da se stvara bez obzira na mesto i uslove rada. Evo, na primer, Beograd nikada neće imati „Teru”, koja je u Kikindi. Ima takvih primera još, i to je dokaz da „sve dobre stvari stižu iz provincije”. Inače, strašno mi je teško, ovo je lični osećaj, što teatari izvan centara više nemaju takav značaj kakav su nekada imali. I to nije stvar potencijala, želje i umetničke moći, nego upravo raspoloženja zajednice u kojoj egzistiraju da podrži te trupe. Teatri izvan centara, odnosno njihov pametni repertoar, kreativnost umetničkih saradnika, angažman glumaca… bili su upravo „umetnički bunt” prema dominaciji prestonice.“

Vaš je stav da umetnosti nastaje bez obzira na okolnosti. Ali ponekad, kao u „Četiri ludila”, dođe tako nekakva kiša i proguta umetnike... Da li je ludilo biti danas i ovde pisac, pa još direktor pozorišta? 

„Nekada deluje da je ovde ludilo biti. Ludilo je umetnički posao, ali tako je vekovima. Podsetimo se, eto, Šekspira. Ipak, i on i mi smo ovo „ludilo” izabrali, ovo je naše opredeljenje, a znali smo da nas zbog toga doživljavalu kao ludake, kao jurodive, čudake, smetenjake, manijake... A ipak smo tu... I šta sad ? Ništa, to je to... „Pjevaj da ne pojede te mrak”…     „

M. Stajić