Mi nismo čudovišta asocijacije Per.Art: Zatvoreni u podrumu

Još pre 20 godina, kad su počeli sa radom, osnovna namera im je bila ne samo da osobe s invaliditetom uključe na umetničku scenu, nego i da umetničku scenu otvore za njih. Posle premijere predstave „Mi nismo čudovišta“ Dalibora Šandora, ova namera je još jednom u potpunosti uspela.

Onome ko prati rad „Per.Art“-a, ili dolazi s predznanjem, prilično mu je je jasno da se iza čudnovatog naslova krije ideja da se promeni društvena percepcija osoba s invaliditetom. Ko nekad nije pomislio da njihove kretnje i ponašanje, zahvaljujući okoštalim mehanizmima takozvane normalnosti, a zapravo isključivosti, nisu monstruozne. Međutim, da predstava ne bude jedna od onih sa tezom, pored autora Šandora, brinuo se umetnički tim „Per.Art“-a, kao i veoma priznati koreograf Evrope i sveta, Gzavije Le Roa. Oni su još jasnije, inteligentno i lepo produbili značenja iskaza iz naslova i učinili delo uzbudljivim na više nivoa.

Sećam se jednog od prvih intervjua sa Sašom Asentićem, inicijatorom osnivanja „Per.Art“-a, kada je na pitanje zašto osobe s invaliditetom odgovorio zato što se oseća isto. I nije samo stvar osećajnosti. Stvar je u razlikama koje nas sve čine posebnim. I istim. Ko ponekad sam za sebe nije pomislio da nije normalan. Verovatno zato predstava počinje svojevrsnim „školskim časom“, „grupnom terapijom“, a likovi govore u ime „nekog od nas“, pa vrlo logično, ubrzo i o tome šta je, zašto i otkud strah. Od drugog, od sebe, od promene... „Ima u nama neke panike“, jako je uzbudljiva repika koja izaziva pravo čuđenje, filozofi bi rekli put do spoznaje koja vodi do prihvatanja i nastavka svake ljudske priče.

Drugi deo predstave počinje „zastrašujuće“. Tako što izvođači „nekontrolisano“ ustaju i počinju da poziraju. Ovde se u igru uključuje i prostor – Galerija Matice srpske, jer poze nisu nasumične, nego živi izraz tela i tema sa slika. „Poza“ Isusa Hrista na krstu mi je bila omiljena. Koliko nam je to normalno?

Igra se nastavlja još aktivnije. Izvođači pozivaju grupu po grupu pubike da ih prati u posebne galerijske kutke, gde im uz svoju scensku verziju „čudovišta“ serviraju i ispovest svog najvećeg straha. Zatim sledi deo u kojem se čuje poziv sa svih strana da svako u publici pronađe „čudovište“. Raštrkani po galeriji, posetioci mogu da vide različite grupne instalacije, žive skulpture, istovremeno nastavljajući da uočavaju sličnost i razlike sa izloženim delima likovne umetnosti, tako otkrivajući i više „stranog“, „nepoznatog“, „zatvorenog“.

Finale sledi u sobi gde su duhovi. Prekriveni belim plaštom, duhovi progovaraju ko su, kako izgledaju, sa rečenicom da se kriju u podrumu. Polako, svi (izvođači) bivaju ritualno kostimirani isto, sa željom bar jednog u publici da im se pridruži. Ako se samo setimo Frankenstajna, setićemo se da jedino što je čudovišno na ovom svetu jeste ljudska priroda. A ona se još uvek krije, često i pokazuje, kao da smo zatvoreni u podrumu.

Igor Burić