In memoriam: Tibor Kiš (8. april 1947 – 26. maj 2020): U službi njegovog veličanstva – Pozorišta
Kada se sve oduzme i sabere, kako to obično biva u ovakvim prilikama, svima koji su za proteklih bezmalo pola veka radili u Srpskom narodnom pozorištu ili su u njemu gostovali, recimo na Sterijinom pozorju, jasno je da nas je, odlaskom Tibike Kiša, napustila još jedna teatarska legenda.
O njemu je ovih dana napisano ili izgovoreno ono najosnovnije, što je odavno zabeleženo u Enciklopediji SNP-a. O Kišu je, šta više, Ivana Petrović napravila odličnu televizijsku emisiju iz ciklusa Duša ište pozorište, koja nije samo hommage ovom nesvakidašnjem inspcijentu, no i pohvala profesiji koju je on uzdigao iznad zanata.
Kada bi Kiš vodio predstave, nespokoja je iza scene, u glumačkom salonu, bilo manje no obično – ne samo zato što je on znao sve elemente konkretnog scenskog izvođenja, nego i stoga što je u dušu znao svakog njenog aktera (uključujući i one oko pozornice, iz tehnike), a samim tim i sva potencijana „minska polja“, te što je umeo da pravovremeno interveniše i predupredi ili reši svaki problem.
Već je na čitaćim probama napamet znao kompletan tekst svih uloga, a reditelji bi ga neretko, još tokom procesa nastanka predstava, tretirali kao svog nezvaničnog asistenta. Bio je, u svakom slučaju, čelično pouzdan.
„Nije isto znati tekst i po njemu voditi predstavu, i znati tekst kada si na sceni“, govorio je Tibi staru istinu koja je, dabome, bila poznata i rediteljima koji bi, priterani nevoljom zbog neočekivanog odsustva glumca, donosili odluku da spasu predstavu tako što će u nju, kadkad i u njenom drugom delu, „uskočiti“ Tibor. I on bi uletao na pozornicu, a tekst je znao „glumački“. Što će reći da ga nije izgovarao mehanički, tek da partnerima obezbedi šlagvorte, no s razumevanjem i kompletnim scenskim pokrićem.
Takve nenadane zadatke, ali i manje uloge ili statiranja, on, međutim, nije prihvatao s radošću koju provocira „glad“ za pozornicom, nego kao odani vojnik teatra, spreman da učini i ono što nadilazi inspicijentski deo „zakletve“, inače u pozorišnom svetu oličene čuvenom maksimom „The Show Must Go On“. Njegove scenske pojave su bile tačne, precizno odmerene a nagoveštavale su i nešto o čemu nikada s njim nisam razgovarao, a što sam pokatkad slutio – da se za uobičajeno inspicijentsko vođenje predstave priprema i tako što u osami, možda noću pre no što zaspi, u glavi i mašti prolazi kroz svaku ulogu nad kojom će za inspicijentskim pultom bdeti.
Uostalom, teatru se svojevremeno i primakao želeći da postane glumac. Kao člana koji je do Dramskog studija stigao položivši prijemni ispit i prošavši strogu selekciju, glumi su ga učili Ljubica Ravasi i Stevan Šalajić, ali ipak nije postao glumac nego inspicijent i ceo svoj radni vek, od 1967. do 2007, proveo je u Srpskom narodnom, koje mu se delimično odužilo Srebrnom medaljom „Jovan Đorđević“.
Znao sam – od njega samog – da već dugo poboljeva. Tibor, naime, nije krio da je bolestan, o tome je otvoreno govorio, i to na superioran način, samoironično, ponekad se činilo bez respekta, čak izazivački. Onako kako je, i uveliko bolestan, nemilice pričao viceve, uspevajući da nas nasmeje i onim u kojima nije bilo nimalo duhovitosti.
Aleksandar Milosavljević
