Liješević: Poigravanje fašizmom ima dah gasnih komora

Pripadam generaciji koja je stasala neposredno posle ratova i počela da putuje i susreće se sa vršnjacima i kolegama sa drugih strana. U tim susretima sam pronalazio ljude koji su doživeli velike nesreće i patnje između 1991. i 1995. godine. Dešavalo se da zanemim pred nekim svedočanstvima. A onda u svom okruženju naiđem na osudu zbog empatije i pijeteta koji imam prema strahotama koje su preživeli npr. moje kolege u Sarajevu, kaže Liješević za Tanjug.

Osuda je obično glasila, kako kaže, zašto nema istu empatiju prema našim ljudima koji su propatili u ratovima i bezbrojnim pogromima, zašto o tome ne govori u predstavama, u intervjuima.

Imam i empatiju i tugu i boli me duša i srce. Međutim i dalje ne znam kako da se nosim sa činjenicom da su moji sunarodnici činili veliko zlo drugima. To mi budi osećanja krivice, odgovornosti, ali i besa. Zato valjda i radim komade sa tom tematikom, kaže reditelj.

Na pitanje na koji način tretira zločin i zločinca, da li je moguće i razumeti i osuditi, kao i zašto su te teme i dalje tabu, citira rečenicu iz dramatizacije romana “Čitač” Fedora Šilija: “Suočavanjem sa krivicom dostižemo zrelost” i skreće pažnju na dileme glavnog junaka koga filozofija raščišćavanja prošlosti napušta pred kompleksnošću situacije.

Na optuženičkoj klupi nalazi ženu sa kojom je kao tinejdžer bio u velikoj ljubavi i ne može da joj sudi jer je u njoj prvo prepoznao ljudsko biće, pa tek onda zločinca. I tako je nehotice postao upleten u krivicu, objašnjava reditelj.

Kaže da prepoznaje u tome i našu situaciju i pitanje - kako se postaviti pred mrljama i zločinima svog naroda ako poznaješ celi kontekst - ako samo osuđuješ onda ne razumeš, ako samo razumeš onda zatvaraš oči pred zločinima. Da li je moguće i razumeti i osuditi?

I ono što smo uradili i što nismo uradili, smatra, sve je to deo naših života koji moramo prihvatiti, suočiti se sa istinom o sebi i prihvatiti odgovornost.

Liješevićeva predstava “Upotreba čoveka” otvoriće festival u Budvi ovog leta, a na pitanje da li su se teme kojima se u njemu bavi – porast netrpeljivosti usled socijalnih, rasnih i ekonomskih različitosti, sada u toku epidemije pokazale aktuelnije nego ikad, odgovara potvrdno.

Kaže da je pandemija antisemitizma ostavila "milione mrtvih i nije se nikada ugasila", te ističe da je rasna netrpeljivost podstiče.

Treba da nam je stalno pred očima do čega dovodi mržnja i poigravanje sa opasnim idejama, a zlo je slatko, nadahnjujuće, ođekuje slobodom, patriotizmom, ljudskom srećom – a tako kreću ratovi, kaže on i dodaje:

“Kad god u svetu neko koketira sa fašizmom, ili širi mržnju i netrpeljivost prema nekom narodu, oseća se dah gasnih komora. A mržnja ga potpiruje. Holokaust je najveće zlo koje je ikad zadesilo naše pamćenje.”

Liješević ističe da je suočavanje sa krivicom katarzično i prosvećujuće i donosi veliko olakšanje - u tome je istinska snaga i veličina.

A kod nas je nema. Nemamo snage. Imamo neki kvazi ponos, gordost, neosetljivost, revanšizam, reciprocitet, a siguran sam da se iza toga krije duboka razočaranost, beznađe i potreba za pročišćenjem, smatra reditelj.

Na pitanje koliko je pandemija korona virusa s jedne strane stavila maske na lica, a s druge ih skinula i prikazala krhost kulture, poremećene vrednosti i sisteme, Liješević kaže – Fragilnost celog čovečanstva se ukazala.

A i nas samih koji smo se tako predano oslonili na staklene noge moderne civilazacije. Svom težinom. Nismo ni sanjali da nešto može da uzdrma svetske industrije, proizvodnje, promet, trgovinu, svakodnevicu. Da rafovi opet mogu da budu prazni, da ćemo spremati zalihe... A onda dođe najsićušniji predstavnik prirode i sve sruši. I pokaže kako je sve u svetu nestalno i nesigurno. I kako cela planeta visi o nekim tankim nitima, smatra reditelj.

On smatra da su u našoj zemlji, kako kaže, “pale maske”, a naročito osuđuje nereagovanje tužilaštva i policije na bakljade na krovovima zgrada tokom policijskog časa, i smatra da one nisu bile spontani izraz građanskog nezadovoljstva, te kaže da ih vidi kao partijske paraformacije kojih se treba plašiti.

Liješević se i u predstavi “Lorencačo”, koja će se naći uskoro na letnjoj sceni stadiona Tašmajdan, bavi kritikom društva i sistema sa uverenjem o nepromenjivosti nepravde i bezakonja, a na pitanje da li je zadatak pozorišta da ponudi neki izlaz, reditelj kaže da je teatar sam po sebi optimizam, susret glumca i gledaoca oko nekog pisca i sadržaja.

Šta je bolje i veće od toga? Puno gledalište zainteresovanih ljudi za ono što će grupa glumaca izvoditi na pozornici, zar nije to i nada i optimizam i izlaz, pita Liješević.

On dodaje da se treba ostaviti poetike socrealizma - da priča treba da nosi narativnu pouku.

Pažnja sa kojom publika prati dešavanja na sceni, aplaudira glumcima, oni se poklanjaju u tom trenutku obostrane radosti, to je značajnije od izlaza koji dođe kroz tekst, kaže Liješević i pita gde je nada u Ilijadi, grčkim tragedijama, Šekspiru?

Na Tašmajdan će publika doći da gleda komad Alfreda de Misea, pa ako prepoznaju i današnje vrijeme i nešto dožive i pokrene se neki misaoni i asocijativni proces? Zar to nije stvar za optimizam?, zaključuje reditelj.