„Kazimir i Karolina” Salašarskog pozorišta u Kavilu

Celovita turneja po Vojvodini, koju do sredine avgusta ovaj teatar praktikuje već 40 godina, izostala je nakon tri-četiri gostovanja. Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine zaključio je da predstava ima „prost i neprimeren rečnik“, što je poslovično doprinelo još većem publicitetu pozorišne umetnosti, odnosno većoj popularizaciji skrajnutog, a nadasve pitoresknog sela Kavilo, u kojem se predstava (ekskluzivno) sada igra.

Eden fon Horvat (1901-1938) je znameniti pisac austro-ugarsko-slovenskog porekla, čija je, takozvana pučka drama „Kazimir i Karolina“, imala temu ljubavi u vreme Velike depresije, siromaštva između dva svetska rata. Ne samo ekonomska, nego ljudska, socijalna i emocionalna beda, pojačana je mestom i vremenom radnje – „Oktoberfest“, vašar svega i svačega, pa i ljudske taštine. Kazimir i Karolina su par željan svega i svačega, a veče će ih odvesti u različitim pravcima, sa različitim ljudima, da bi se na kraju ponovo našli – u „uzaludnoj“ ljubavi spram propasti svih ljudskih vrednosti. Zato je Horvat svoju dramu nazivao i baladom o nezaposlenom šoferu i njegovoj mladoj.

Sto godina kasnije, predstavu „Kazimir i Karolina“ Lenard režira kao cirkuski freak show, referišući na svevremensku zabavu miliona, društvo u kojem su „poremećeni“ nekako najnormalniji, dok su oni sa ljudskim crtama na mnogo strašniji način sve više otkačeni od svega što je čovečno. Kazimir (Roland Laslo) i Karolina (Dina Dedović Tomić) su između, publike i glumaca, neba i zemlje, snova i realnosti. Ovaj par odlično igra mlade ljubavnike, a ostatak glumačkog ansambla, sastavljen od mladih nada, studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu, prosto kida intenzitetom igre u dramaturškoj dinamici uspostavljenoj tako da se smenjuju dramske i cirkuske scene. Zapravo, tako da sve podseća na kabare.

Lenard je dobar posao uradio i adaptirajući tekst tako da zvuči savremeno, nipošto vulgarno, dopisujući songove koji komentarišu zbivanja iz komada, suptilno i latentno, ali potentno provocirajući u publici identifikaciju sa likovima iz komada koji postaju nalik sponzorušama, mafijozama, korumpiranim velikodostojnicima, činovnicima i prostim - nesrećnicima. Muzika Geze Kučere Mlađeg, pokret na kojem je sa glumcima radila Garbiela Crnković, živopisni kostim Zoltana Puškaša, funkcionalna scenografija Daniela Gomboša, doprinose apsolutno zaokruženom, celovitom pozorišnom delu u kojem se može uživati, više nego što se takvo nešto da živeti, kad se svetla pozornice ugase.

U prilog svojevrsnoj karnevalizaciji Salašarskog pozorišta u Kavilu, treba reći da predstavi „Kazimir i Karolina“ odlično stoji publika raspoložena za pivo i kokice, pljeskavice... Još sjajnije joj pristaje krajolik, koji tokom zalaska sunca i na mesečini može da ukrade pažnju, pa i dah. Kad bi zabrana pozorišta označila i kraj sveta, onda bi to bilo sjajno mesto. I vreme.       

        Igor Burić