„Karakteri“ Đorđa Petrovića i Mie Knežević u Šabačkom pozorištu
Baš pričamo o potrebi za novim dramskim tekstovima u kojima autori malo više brinu o domaćoj pozorišnoj publici, a manje o sebi i svetskim trendovima, kad ono – međutim. Mi – kritičari, skoro da postasmo karakteri, a sve zahvaljujući „Kritičarskom karavanu“, projektu Udruženja kritičara i teatrologa pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja, u poseti Šabačkom pozorištu i predstavi „Karakteri“ Đorđa Petrovića i Mie Knežević.
Kakvi su sad karakteri kritičari? Pa, hejteri! Što će reći da je predstava u Šapcu nastala na osnovu tipologije ljudi po njihovim uglavnom negativno prikazanim crtama ličnosti, kako bi se što komičnije i na momente satirično predstavilo ono što obeležava sve naše živote, a to su raznorazni strahovi, „neurvoze“, osobine i navike koje nam čine gorim ono što i samo po sebi zna da bude dovoljno loše.
Osnovu za ovo dramsko, scensko, pa i sociološko i psihološko istraživanje, dramaturg Đorđe Petrović i rediteljka Mia Knežević našli su u Teofrastovoj skici trideset ljudskih naravi, a nadogradili su je kako su znali i umeli. U pokušaju da budem duhovit - rečnikom investitora govoreći - porušivši staru i napravivši novu, stariju građevinu. U njoj, karakteri su postali likovi, ali njihova lica još uvek nisu ličnosti, u smislu da su predstavljene uloge pomalo i pirandelovske – lica koja traže pisca, jer cela predstava zna da deluje nakrivo postavljena i sa krovom koji prokišnjava.
U dizajnu Daniele Dimitrovske, na sceni ta zgrada izgleda poput portala u sred reljefa sa Akropolja, iz kojeg izlaze Političar demagog, Ulizica, Nadžak baba, Opajdara, Brđanin, Strašljivko... Imena sam im davao sam, nisu preuzeta iz Teofrastovog spisa, niti iz programa predstave čiji je za mene sastavni deo, prilično zabavan i angažovan, bio igra pogađanje ko je kakav lik. Pardon, karakter. Jer, ime mu ne piše na čelu, nego u govoru, držanju tela, priči. Ponašanju. Odnosu prema sebi i prema društvu. Baš kako je Teofrast to zamislio prikazati, a Đorđe Petrović, Mia Knežević, zajedno sa glumcima improvizujući i nadopunjavajući realizovali.
Sve te napisane i dopisane elemente, poput slagalice, bio je zadatak da glumci „iznesu“ na scenu kao deo vlastite prirode, pa i nas u publici. Naravoučenije je da se na kraju od svih njih povezanih u jedan poveliki organizam, dobije ne karakter, nego dijagnoza celog jednog naroda, odnosno društva. Po analogiji sa kultnom emisijom „Ciklotron“ na nekada kultnoj televiziji B-92, ta dijagnoza bi se odnosila na endemsku karakternu vrstu po kojoj je dobio ime i pozorišni bend „Karaktera“ – „Pipači hleba“.
Kostimografija Selene Mladenović učinila je da predstava izgleda konfekcijski, likovi kao iz reklama, a znamo koliko odelo čini i glumca, ne samo čoveka. Pitao sam se da li je ovo nameran komentar, da li bi bilo u redu da se na taj način kupuje pažnja. Karakterizacija reklamoždera. Hm, izazovna ideja... Drugim rečima, falilo mi je više stvarnih ljudi, koliko god oni na sceni uvek posledično bili spoj mašte i realnosti, a svaka predstava artificijelna tvorevina.
Drugi problem koji sam imao sa predstavom bila je tonska slika majstora Koste Pavlovića. Možda je i do akustike ili položaja sedenja u sali, ali predstava koja pretenduje da bude muzičko-scenski spoj morala bi na razglasu da ima bolji odnos instrumenata i vokala. Mimo tehničkog, muzika koju je komponovao, a poznatije numere aranžirao Branko Džinović, ujedno ih izvodeći uživo sa glumačkim ansamblom, ponajbolji je deo predstave. Onaj najritmičniji, najzvučniji, dinamički preko potreban nekim od ostalih segmenata.
Stend ap. Ima ga u predstavi. Direktan, ja – govor, na publiku, kako se to kaže u pozorištu. Glumci za tu izvođačku tehniku moraju da budu jako elokventni, te duhoviti i fizički, ne samo verbalno. Da su, dakle, u stanju brzo i pravovremeno, gestom i govorom spretno i okretno upotrebiti osnovne komičke finese – nepredvidivost, neočekivanost, iznenađenje... Jer, šta je smešno ako ne ono što je brzo, a uz to još, kolikvijalno govoreći – glupo.
Istini za volju, u predstavi „Karakteri“ Šabačkog pozorišta čak i uz pomoć dramaturga i reditelja, retki su oni glumci koji se mogu pohvaliti tim kvalitetima. Možda je nevolja i to što u njoj igraju skoro svi, a vidi se da nekima fali trening i u dikciji i u fizičkoj spretnosti i okretnosti, da se ne gađamo frazama kako je biti smešan najteži (glumački) zadatak. Ali, bilo je i takvih.
Što je predstava više odmicala, ulazila u ritam koji joj je preko bio potreban, a i meni vreme da se naviknem na kakofoniju od tonova, bila je sve bolja, i zabavnija. Recimo da Strahinja Barović u svoj svojoj nespretnosti, rušeći gajbice sa laptopom u sceni didžejisanja, prevazišao očekivanja sasvim spontanom improvizacijom koja je sceni dala novi nivo „ludila“. Dragana Radojević kao Teoretičarka zavere je tačno znala i izvela svoju partituru bez greške emitujući taj ton i držanje, potreban da nam mrtva-ozbiljna žena koja priča koješta bude dovoljno poznata iz života, samo ovaj put od srca smešna. Ljubiša Barović je bio neprikosnoven kao master Pipač hleba, u ilustraciji čoveka iz naroda, neviđene budaletine, sceni koja mu je samom pojavom i glumačkom komičkom habitusu očigledno bila veoma bliska. Deana Kostić kao Sujeverna posebno je plenila koreografskom partiturom Jelene Alempijević koja, što je više osvajala glumački prostor (mizanscen), predstavi je utoliko davala dinamičniju, apsurdniju, pa i komičniju atmosferu. Kristina Pajkić sa OKP poremećajem posebno je plenila u scenama plesa, Vladimir Milojević i Miloš Vojnović u svom nizu uloga su takođe znali da ukradu šou na pokoji trenutak...
Ma, prosto mi je žao što nisam bio više poput karaktera oko mene u publici. Oni su sa blaženim izrazom lica i zadovoljnim smeškom pratili dešavanja na sceni. Glumci su uživali u svojim, na kojima su vredno radili, pa red je i na mene. Uloga je tu da se igra, pa bila nam i (non gratis) persona.
Igor Burić