„Карактери“ Ђорђа Петровића и Мие Кнежевић у Шабачком позоришту

Какви су сад карактери критичари? Па, хејтери! Што ће рећи да је представа у Шапцу настала на основу типологије људи по њиховим углавном негативно приказаним цртама личности, како би се што комичније и на моменте сатирично представило оно што обележава све наше животе, а то су разноразни страхови, „неурвозе“, особине и навике које нам чине горим оно што и само по себи зна да буде довољно лоше.

Основу за ово драмско, сценско, па и социолошко и психолошко истраживање, драматург Ђорђе Петровић и редитељка Миа Кнежевић нашли су у Теофрастовој скици тридесет људских нарави, а надоградили су је како су знали и умели. У покушају да будем духовит - речником инвеститора говорећи - порушивши стару и направивши нову, старију грађевину. У њој, карактери су постали ликови, али њихова лица још увек нису личности, у смислу да су представљене улоге помало и пиранделовске – лица која траже писца, јер цела представа зна да делује накриво постављена и са кровом који прокишњава.

У дизајну Даниеле Димитровске, на сцени та зграда изгледа попут портала у сред рељефа са Акропоља, из којег излазе Политичар демагог, Улизица, Наџак баба, Опајдара, Брђанин, Страшљивко... Имена сам им давао сам, нису преузета из Теофрастовог списа, нити из програма представе чији је за мене саставни део, прилично забаван и ангажован, био игра погађање ко је какав лик. Пардон, карактер. Јер, име му не пише на челу, него у говору, држању тела, причи. Понашању. Односу према себи и према друштву. Баш како је Теофраст то замислио приказати, а Ђорђе Петровић, Миа Кнежевић, заједно са глумцима импровизујући и надопуњавајући реализовали.

Све те написане и дописане елементе, попут слагалице, био је задатак да глумци „изнесу“ на сцену као део властите природе, па и нас у публици. Наравоученије је да се на крају од свих њих повезаних у један повелики организам, добије не карактер, него дијагноза целог једног народа, односно друштва. По аналогији са култном емисијом „Циклотрон“ на некада култној телевизији Б-92, та дијагноза би се односила на ендемску карактерну врсту по којој је добио име и позоришни бенд „Карактера“ – „Пипачи хлеба“.

Костимографија Селене Младеновић учинила је да представа изгледа конфекцијски, ликови као из реклама, а знамо колико одело чини и глумца, не само човека. Питао сам се да ли је ово намеран коментар, да ли би било у реду да се на тај начин купује пажња. Карактеризација рекламождера. Хм, изазовна идеја... Другим речима, фалило ми је више стварних људи, колико год они на сцени увек последично били спој маште и реалности, а свака представа артифицијелна творевина.

Други проблем који сам имао са представом била је тонска слика мајстора Косте Павловића. Можда је и до акустике или положаја седења у сали, али представа која претендује да буде музичко-сценски спој морала би на разгласу да има бољи однос инструмената и вокала. Мимо техничког, музика коју је компоновао, а познатије нумере аранжирао Бранко Џиновић, уједно их изводећи уживо са глумачким ансамблом, понајбољи је део представе. Онај најритмичнији, најзвучнији, динамички преко потребан неким од осталих сегмената.

Стенд ап. Има га у представи. Директан, ја – говор, на публику, како се то каже у позоришту. Глумци за ту извођачку технику морају да буду јако елоквентни, те духовити и физички, не само вербално. Да су, дакле, у стању брзо и правовремено, гестом и говором спретно и окретно употребити основне комичке финесе – непредвидивост, неочекиваност, изненађење... Јер, шта је смешно ако не оно што је брзо, а уз то још, коликвијално говорећи – глупо.

Истини за вољу, у представи „Карактери“ Шабачког позоришта чак и уз помоћ драматурга и редитеља, ретки су они глумци који се могу похвалити тим квалитетима. Можда је невоља и то што у њој играју скоро сви, а види се да некима фали тренинг и у дикцији и у физичкој спретности и окретности, да се не гађамо фразама како је бити смешан најтежи (глумачки) задатак. Али, било је и таквих.

Што је представа више одмицала, улазила у ритам који јој је преко био потребан, а и мени време да се навикнем на какофонију од тонова, била је све боља, и забавнија. Рецимо да Страхиња Баровић у свој својој неспретности, рушећи гајбице са лаптопом у сцени диџејисања, превазишао очекивања сасвим спонтаном импровизацијом која је сцени дала нови ниво „лудила“. Драгана Радојевић као Теоретичарка завере је тачно знала и извела своју партитуру без грешке емитујући тај тон и држање, потребан да нам мртва-озбиљна жена која прича којешта буде довољно позната из живота, само овај пут од срца смешна. Љубиша Баровић је био неприкосновен као мастер Пипач хлеба, у илустрацији човека из народа, невиђене будалетине, сцени која му је самом појавом и глумачком комичком хабитусу очигледно била веома блиска. Деана Костић као Сујеверна посебно је пленила кореографском партитуром Јелене Алемпијевић која, што је више освајала глумачки простор (мизансцен), представи је утолико давала динамичнију, апсурднију, па и комичнију атмосферу.  Кристина Пајкић са ОКП поремећајем посебно је пленила у сценама плеса, Владимир Милојевић и Милош Војновић у свом низу улога су такође знали да украду шоу на покоји тренутак...

Ма, просто ми је жао што нисам био више попут карактера око мене у публици. Они су са блаженим изразом лица и задовољним смешком пратили дешавања на сцени. Глумци су уживали у својим, на којима су вредно радили, па ред је и на мене. Улога је ту да се игра, па била нам и (нон гратис) персона.

        Игор Бурић