Kalin Hanciu, baletski pedagog: Igrači su za mene - sve

Otkad je prvi put izvedena u Bordou 1789, Vragolanka je prisutna skoro 230 godina na baletskim pozornicama sveta. U SNP-u je prvi put postavljena 20. aprila 1973. u koreografiji i režiji Ike Otrina. Igrana je s velikim uspehom pa je premijerno postavljena još jednom, 13. maja 1986, takođe u Otrinovoj koreografiji i režiji, i obnovljena 22. februara 1991. i izvođena do sezone 1995/96.

Povodom priprema za povratak Vragolanke, razgovarali smo s baletskim pedagogom, koreografom i rediteljem Kalinom Hancijuom, gostom iz Rumunije, koji drugi put sarađuje sa Baletom SNP-a. Tokom sezone 2016/2017, bio je angažovan kao baletski pedagog i radio je sa ansamblom na probama za predstave s tekućeg repertoara. Sa internacionalnim četrdesetogodišnjim iskustvom na baletskim scenama u Konstanci, Klužu, Drezdenu, Italiji, Kalin Hanciu postavlja Vragolanku u Novom Sadu. Stvarajući odličnu radnu atmosferu s ansamblom na probama, istakao je da uživa što radi ovaj balet u SNP-u.

Diplomirali ste 1976. na Liceju „Oktavijan Stroja“ iz Kluža, rasadniku talentovanih baletskih igrača i pedagoga. Ko su bili Vaši profesori i s kojim ste koreografima, značajnim u svetu baletske umetnosti, sarađivali?

Tokom školovanja profesori su nas naučili da sopstvene potencijale ne samo spoznamo nego da ih unapredimo, da granicu svojih snaga i mogućnosti pomerimo. Mnogo sam naučio od Olega Danovskog, pedagoga i direktora Pozorišta u Konstanci, koji je za mene bio veliki umetnik. U Nemačkoj su to, po mom mišljenju bili ruski koreograf Konstantin Rusu, koreografkinja Ute Mitrojter, radio sam s Inge Berg-Peters, učenicom slavnog Toma Šilinga, izuzetno važnog i cenjenog koreografa. Džon Nojmajer je istaknuto ime i sa njim sam radio u Hamburgu, kao i Džon Krenkof iz Štutgarta, Jiži Kilian iz holandskog Baletskog pozorišta, naravno i Boris Ajfmal, ruski đak. Video sam njihove koreografije, učio sam od njih, ali stvaram svoj stil.

S više od dvadeset Vaših koreografija postavljenih u klasičnom i neoklasičnom stilu u poslednjih dvadeset godina za pozorišta u Konstanci, Bukureštu, Brašovu, Kini, Nemačkoj, na koja ste koreografska ostvarenja posebno ponosni?

Radio sam koreografije od klasičnih celovečernjih baleta i neoklasičnih baleta, do koreografija za TV, šou programe i takmičenja u modernom plesu, zato što sam otvoren prema različitim plesnim izrazima. U Drezdenu sam, osamdesetih godina, prvi put video plesno pozorište i takav izraz me je impresionirao, posebno ekspresija i njeno značenje za takvu vrstu pozorišne umetnosti. U svetu koreografije ekspresija uživa status zanimljive kombinacije koja omogućava i koreografu i igraču da pokažu svoje znanje i talenat. Moje koreografsko pismo je u osnovi takvo da publika razume predstavu, čemu su me učili Danovski i Nojmajer. Svoju koreografsku viziju bih uporedio sa Nojmajerovim ostvarenjima, s tzv. „belom koreografijom“, što znači da pristupam koreografisanju tako da predstava bude lako čitljiva za publiku i da su pokreti igrača smisleni. Prvom koreografijom koju sam radio u Konstanci 1994, Rapsodija u plavom, na muziku Džordža Geršvina, istakao sam ideju o slobodi kroz odnos mladih i odraslih, pri čemu mladi predstavljaju nadu u budućnost. Poslednjih desetak godina radio sam koreografije u Nemačkoj (Zemlja osmeha i Grofica Marica, Libek, 2002; Život i patnja Publija Ovidija Naza, Frajburg, 2006), u Rumuniji (Pepeljuga, Kluž, 2007; Sarasate, Bukurešt, 2012; Oduševljenje Buenos Ajresom, Pitešti, 2018), u Kini (Karmen svita, Landžou, 2015).

Na osnovu Vašeg četrdesetogodišnjeg rada sa profesionalnim ansamblima Evrope i Azije, možete li istaći nešto što je karakteristično za baletski ansambl SNP-a u odnosu na ostale? Šta igrači znače za Vas?

Za mene su igrači, kao za svakog koreografa, sve. Bez njih nema predstave, nema ni koreografije. Pre nekoliko godina situacija je bila takva da je bilo mnogo igrača a malo koreografa, a danas je obrnuto, imamo mnogo koreografa, a malo igrača. To je činjenica koja govori u prilog tome da su igrači mnogo cenjeni, ali njihovo umeće izvođenja zavisi od njihovog karaktera, da li mogu pomoći koreografu ili su igrači koji to ne mogu. U 35 godina dugoj igračkoj karijeri imao sam preko 500 solo nastupa, a sa takvim iskustvom sam u poziciji da razumem mlade igrače i to mi olakšava rad sa njima. Svojevremeno sam pratio probe u Kraljevskoj operi u Londonu i u Boljšoj teatru, gde se od igrača zahteva toliko tehničko savršenstvo u izvođenju pokreta da emocija ostane u drugom planu, ili je izvode sa dosta poteškoća, što je vidljivo. U baletskoj umetnosti mora da se koristi celo telo, bez obzira na to da li je igrač u dobroj formi ili nije, on mora da vežba i igra.

Cenjena koreografkinja iz Rumunije Lijana Jon Janku, koja je dugi niz godina sarađivala sa SNP, preporučila mi je novosadski balet, te sam prvi put došao 2016. godine kao baletski pedagog, a ove sezone nastavljamo dobru saradnju koju ćemo produbiti Vragolankom. Radim ovaj balet prvi put u svojoj koreografskoj karijeri i počastvovan sam što ću ga postaviti u SNP-u. To je veliko uživanje za mene. Ansambl SNP-a je otvoren za saradnju, a to je znak da ima potencijala i da im moje znanje koristi da bi produbili svoje uloge, tehniku, ekspresiju. Stvarati dobru radnu atmosferu, zasnovanu na međusobnom poštovanju, to je moj način razmišljanja i delovanja.

Koja dramska sredstva će biti u osnovi intenziviranja pastorale, komike i šarma Vragolanke?

Vragolanka je klasičan balet, pokret je klasičan, kao i ekspresija karakternih uloga. Priča ostaje ista: bogata posednica, udova Simona, koju tradicionalno, u klompama, tumači muški baletski igrač, uzaludno pokušava da spreči ljubav između svoje lepe kćerke Lize i siromašnog mladića Kolena. Nova Vragolanka biće drugačija od one koja je bila igrana ovde do sredine devedesetih, i ne samo ovde, nego i drugde gde je tradicionalno postavljana, u Nemačkoj ili Rusiji. Neću koristiti mnogo pantomime, što je, inače, tipično za postavku Vragolanke u Londonu. Želim da napravim mnogo više plesnih deonica kod majke Simone i kod uloge oca, da ih učinim upečatljivim jer ih postavljam u drugačiju poziciju. U režiji koristim promene svetla da bih naglasio pastoralnu atmosferu, komiku i radnju na sceni. Na kraju prvog čina je čuvena scena kada počinje nevreme sa kišom. O toj važnoj sceni smo razgovarali u Baletu i Tehnici, ispitujemo sve mogućnosti i nadamo se da ćemo mnoge ideje realizovati.

Kakva je podela i kako gradite likove Lize, Majke Simone, Kolena, Tomasa, Alena?

Imamo podelu, negde će biti i 3-4 alternacije i svako će imati šansu da zaigra. Sve likove želim da prikažem kao slobodne, jer mladi, Liza, Kolen i Alen, ne vole pritisak koji prave Simona ili Tomas koji insistiraju na poslušnosti. Liza nije „loše čuvana devojka“, kako je nekada glasio naslov ovog baleta, niti je Kolen samo siromašni mladić. Oni žele da sami i slobodno izgrade svoj svet, ali u okruženju i uslovima koje im nameće Francuska revolucija. Pokušaću da „uhvatim“ trenutke koji su se odvijali u pozadini da bih pokazao kakvi su bili građani tog perioda. Zato Lizi i Kolenu dajem nove osobine i status u svom rediteljskom viđenju. Majka Simona je snažan karakter, dominantna osoba, ona je ta koja zahteva disciplinu i to se vidi kada ona s Alenovim ocem dogovara kćerkinu udaju. U finalu želim da prikažem Simonu i oca Tomasa kako postaju osobe širih pogleda, pošto su mladi i njihova ljubav direktno uticali na njih i doprineli njihovoj promeni. Kao roditelji, oni popuštaju pred novom vizijom mladih, razumeju svoju decu, fleksibilniji su prema okruženju i promenama uopšte. Vragolanku posmatram kao delo ispunjeno životom, kao odu o slobodi, viziju o slobodi izbora. Danas je neophodno da gradimo dobre odnose da bismo razumeli promene.

Premijera Vragolanke je najavljena za 23. februar, od kada će baletski repertoar SNP-a biti bogatiji za naslov koji se smatra najstarijim u istoriji baletske umetnosti.

Planirano je da na premijeri igraju Ana Đurić (Liza), Samjuel Bišop (Majka Simona), Milan Ivan (Kolen), David Gruoso (Tomas), Igor Tauber (Alen), Aleksandar Bečvardi (Petao). Baletom će dirigovati Aleksandar Kojić, scenografiju potpisuje Saša Senković, kostime kreira Mirjana Stojanović Maurič.

Učestvuju solisti i ansambl Baleta i Orkestar Opere SNP-a.

Kako vidite klasičnu baletsku predstavu danas u savremenom okruženju?

Najvažnije je da je publika sa vama. Čak i kad ima dobru, kvalitetnu predstavu i koreografiju koja je razumljiva svakome, pozorište se uvek nalazi pred velikim izazovom- kako da privuče publiku. Konkurencija je u televiziji, internet medijima, tehnološkim inovacijama, zato mislim da bi na pozorišnom repertoaru trebalo da bude ovakvih jednostavnih naslova koji su ujedno i odraz negovanja istorije baletske umetnosti i dobre atmosfere koju stvaraju baletski igrač i gledalac. To može samo pozorište.

Ivana Ilić Kiš