КАКО СЕ ПЛЕШЕ ЖИВОТ  „Имаго сонус” Денеша Дебреија и Хенријете Варге сваки пут другачији

Осим што предају на Академији уметности у Новом Саду, они и живе заједно у Келебији, где имају “Летњи биоскоп”, удружење које своје програме најчешће реализује на њиховом имању, претвореном у ранч за уметност, тако бих ја то назвао. 

Недавно сам их гледао у Будимпешти, у шоукејсу који су мађарски уметници из Војводине имали у Позоришту “Бетлен Тери”. Заправо, фестивал посвећен гостујућим трупама са програмом састављеним од дела управо “Летњег биоскопа”. Гледао сам “Имаго сонус” који представља заједнички живот двоје уметника, Денеша Дебреија и Хенријете Варге. 

Када би се прозно описао, перформанс “Имаго сонус” није само плесни. Он почиње музиком Алберта Маркоша (чело) и Балинта Болча (електроника). Плесачи се појављују, готово рађају кроз слику, уметничко дело Чабе Хирмана. “Новорођени” почињу да се сналазе како знају и умеју, у деловима као да реагују на звуке музике, делом изводе нешто сами за себе, а делом у пару, изузетно повезани, креирају готово балетски плес у двоје, пун виртуозних фигура током којих Денеш Дебреи хвата и подиже Хенријету Варгу. У одређеним моментима ти плесни захвати делују и као подржавање, што на значењском нивоу може да се примени и на остале сегменте плесне игре. Учење корака, ступање у однос, изазови времена које плесач, па и човек и жена имају или траже за себе, да би затим ритмички постајали све усаглашенији хармоничнији, док се до краја цела њихова стварност не преточи у нешто више, метафизичко. 

Оно што је посебно занимљиво у вези са представом „Имаго сонус” јесте то да се она већ дуго изводи и игра и да је у стању да мења обличје

Та виша стварност се посебно достиже подстицајном музиком, као и тако што плесачи остављају трагове на сцени. Сваки покрет остави помало боје, за коју се отпочетка не види и до краја је тешко проникнути одакле долази. Као да је неки трик. У сваком случају, њихова тела, све што они раде у описаној контакт игри и импровизацији, оставља видљиве, ликовне трагове који постају слика за себе. Тако се ултимативно уједињују звук, покрет и ликовни елеменат представе. 

Оно што је посебно занимљиво у вези са представом “Имаго сонус” јесте то да се она већ дуго изводи и игра и да је у стању да мења обличје. Отуд и рефлексија да је “Имаго сонус” игра извођења властитог живота на сцени, кроз призму више уметничких дисциплина. 

Ја сам је први пут видео пре скоро десет година. И веома се променила. Веома сам се ја променио. тела извођача су другачија. Сцена им даје нове одлике. 

Музичари су се променили, па и музика. Сликар такође, иако је остао исти. Као да је усавршио однос према уметницима, слици из које излазе и која на почетку бива уништена, да би на крају, на платну постављеном на подијум, настала једна сасвим нова. 

Било би интересантно поставити и изложбу која би се тицала ове представе. Филм или музички албум, који би пратио све мене и приказивао како се мењао живот, па и уметност ових двоје дивних људи.