Jug Radivojević, reditelj: Menjati se, a ostati isti

Životi Svetozara Miletića i Jaše Tomića bili su jedan veliki ustanak koji je počeo Majskom skupštinom u Karlovcima 1848. godine i koji se završio prisajedinjenjem, odnosno slobodom Srba u Vojvodini i objedinjenjem srpskog naroda i njegovog duhovnog prostora. Verujem da sam to dao dramski uverljivo i istorijski istinito, reči su Milovana Vitezovića.

Pred Jugom Radivojevićem i dramaturgom Spasojem Ž. Milovanovićem bio je, međutim, veoma zahtevan zadatak da obiman Vitezovićev televizijski scenario, koji pokriva događaje u periodu dužem  od pola veka, pretoče u dramu. Stoga smo priznatog reditelja najpre i pitali kakva je bila saradnja sa poznatim piscem, da li je možda sugerisao koje bi to dramske linije iz njegovog predloška bile najpogodnije za uprizorenje, ili je autorski tim predstave imao punu umetničku slobodu za postavljanje „Svetozara“ na scenu našeg najstarijeg profesionalnog teatra?

Milovan Vitezović je dokazani dramski autor sadržaja istorijske građe. Od "Vuka Karadžića" preko "Rastka Nemanjića", pa do "Svetozara Miletića", Vitezović, preuzimajući istorijske društveno-političke okolnosti, sklapa pre svega intimne i emotivne ispovesti glavnih junaka, podseća Jug Radivojević.

Prema njegovim rečima, i drama "Svetozar" jeste nastala kao sublimacija dramaturga Spasoja Ž. Milovanovića iz Vitezovićevog obimnog scenarističkog rukopisa.

Ali suština je ista: uporedna priča o makro i mikro planu i, zapravo, otvorena dilema - da li je neminovno da veliki društveni makro-angažman urušava vaš najintimniji mikro-svet? Gospodin Vitezović je napisao onoliko koliko je smatrao da je potrebno, a mi smo iskoristili onoliko koliko smo procenili da je nama dovoljno za stvaranje uzbudljivog i živog teatra, navodi Radivojević.

Svojevremno ste, nakon premijere Vaše predstave „Konstantin“, posvećene Konstantinu Velikom, izjavili da je „ideja bila da se jedan tako složen i važan život ispriča jednostavnim jezikom, razgovetnom pozorišnom poetikom“ koja je pri tome u estetskom smislu biti slojevita i bogata. Da li će se i „Svetozar“ kretati u tim koordinatama, ili je ovde pristup bio drugačiji?

Vodim se onom filozofijom - menjati se a ostati isti. Tako izgledaju i moje predstave... Uek drugačije, ali i prepoznatljive. "Svetozar" je moja 111. pozorišna režija. Zanimljiva brojka... A što se same estetike tiče, u poslednje vreme veliki pečat mojim režijama daju Aleksandar Denić, scenograf, i Tatjana Radišić, kostimograf. Ovde je njihov rukopis gotovo presudan po opšti utisak predstave, uz izuzetnu originalnu muziku mladog kompozitora Aleksandra Srebrića.

„Svetozar” je Vaša prva režija u SNP-u. S obzirom na to da ste imali priliku da dobro upoznate mogućnosti zamašnog dela Drame, na kojem biste projektu, s Vama kao rediteljem, s tim ansamblom rado ponovo sarađivali? Da li već ima ideja u tom pravcu?

Na prvoj probi rekao sam ansamblu da je bilo potrebno mojih 25 godina profesionalnog rada, 110 režija i preko 50 nagrada dobijenih u zemlji i inostranstvu, kako za samu režiju tako i za projekte u celini, da bih se kvalifikovao za rad u SNP-u. Naravno, malo šale ali i puno zbilje. Divno je bilo raditi sa velikim ansamblom, sa prvacima kuće, ali i sa mladim nadolazećim snagama. Ali nismo razgovarali o nekim novim predstavama. Neka "Svetozar" bude reper naše saradnje.

Niste insistirali na likovnom (pre)oblikovanju glumaca, pa tako Miletić nema bujnu bradu, Franja Josif prepoznatljive zulufe... Da li je rizik formatirati pojedine likove, pogotovo one o kojima „svi sve znaju“, ne kao fotografije iz istorijskih čitanki, već kao ljude od krvi i mesa, od sreće i tuge, zanosa i sujete, racija i ludila..?

Već ste dali odličan i tačan odgovor u postavljenom pitanju. Mi se niujednom segmentu predstave nismo bavili imitacijom istorije. Naprotiv, istorijske likove smo tretirali isključivo kao dramske, a to znači potpunu slobodu autora, od fizičkog izgleda preko unutarnjeg sadržaja.

Svako vreme daje svoje odgovore na iskonsko pitanje koje je Njegoš iskazao rečima: „Šta je čovjek, a mora biti čovjek“? No, kako na sceni pronaći odgovore koji će, s jedne strane razumeti okolnosti nekog vremena prošlog, a sa druge opet biti bliski perspektivi vremena današnjeg, koje pre svega karakteriše brzina promene kanala na TV-u?

Kroz živ teatar. Ne banalno i plakatski politički agresivan, jer nije to jedini način za bavljenje teatrom koji nam daje mogućnost prepoznavanja svakodnevnice. Veliko klasično pozorište pruža sve odgovore na pitanja savremenog čoveka. I to je teatar koji ja pravim. Ne namećem, ali otvaram određena tumačenja koja nam mogu danas biti od koristi, iako se bavimo temom koja je stara bar 150 godina.

Pored Saše Torlakovića u naslovnoj ulozi, u podeli su i Marko Savić (Mladi Svetozar), Gordana Jošić (Anka Miletić), Višnja Obradović (Mlada Anka), Jovana Mišković (Milica Miletić), Grigorije Jakišić (Slavko Miletić), Nebojša Savić (Jaša Tomić), Dragomir Pešić (Jovan Jovanović Zmaj), Aljoša Đidić (Mladi Zmaj), Predrag Momčilović (Mihailo Polit Desančić), Dušan Vukašinović (Mladi Polit), Milovan Filipović (Miša Dimitrijević), Strahinja Bojović (Nika Maksimović), Peđa Marjanović (Branko Petrović – Šandor), Ljubiša Milišić (Tisa Koloman), Miodrag Petrović (Dr Bek), Ervin Hadžimurtezić (Matavovski), Zoltan Molnar (Ministar Percel), Ivan Đurić (Franc Jozef), Dragan Kojić (Kapetan Manojlović), Zoran Bogdanov (Patrijarh), Marko Savković (Doktor), Jovan Ristovski (Jovan Hadžić) i Stefan Beronja (Stražar).

Saša Torlaković, kome je poverena uloga Svetozara Miletića, rekao mi je da mu je rad na ovoj predstavi bio veoma uzbudljiv i inspirativan, jer je od početka bilo jasno da nije u pitanju tek „prigodnica“ koja će biti izvedena u čast velikog jubileja i vrlo brzo potom zaboravljena, već da je reč o ozbiljnoj produkciji jasnog autorskog pečata koja ima nedvosmislene umetničke pretenzije?

Velika mi je čast bila sarađivati sa Sašom Torlakovićem. Prvi put. Dokazano veliki glumac. Izuzetan čovek i saradnik. Ako on tako misli, to je za mene već ogromna satisfakcija. Znači da je vredelo raditi i da će publika potvrđivati tu našu nameru svakim izvođenjem. Poštujem kritiku, ali su mi sud publike i kolega najvažniji. Radili smo u divnoj i predanoj atmosferi uz veliku podršku svih struktura SNP-a, uprave i Upravnog odbora i, naravno, same Pokrajine, od predsednika Igora Mirovića do sekretarijata za kulturu i Dragane Milošević.

M. Stajić