Jozefin kao „paralelni grad“ na „testu“ u Temišvaru

Ovo su neka od večnih pitanja za sve ljude. Često se postavljaju i kada se ništa ne pitamo. U Temišvaru, deo su jedne pozorišne igre, prvog dela trilogije koja otkriva Jozefin, deo grada, njegove istorije, kroz životnu priču dvoje ljudi, Viki i Martina. Predstavu „Paralelni grad“ režirala je Ana Margineanu, po tekstu Stefana Peke, a izvodi je Mađarsko nacionalno pozorište „Čiki Gergelj“ koje  organizuje Festival „Test“. Izvedba je vrlo, vrlo živa. Odnosno ne odvija se u pozorištu, nego je scena grad, delovi železničke stanice, predstavništvo „Nokie“, stari most pred Trgom Marije, obale Bege, pijaca i pab Jozefin, ulice, saobraćaj, ljudi...

Igra se na dva jezika, rumunskom i mađarskom, koji danas dominirajuu Temišvaru, iako je Jozefin dobio ime po velikom Habsburgu, Jozefu Drugom, i važio je za nemački deo grada. Važio je i za elitni, luksuzni deo, koji posle socrealizma i kapitalizma izgleda kao da mu ni milion investitora ne bi povratilo stari sjaj. A upravo i o tome govori predstava „Paralelni grad“, indirektno, kroz događaje kroz koje upoznajemo Viki i Martina.

Viki je žena koja pokušava da se domogne Nemačke, zajedno sa nekolicinom izbeglica kojima pomaže, u čemu pronalazi jedinu radost življenja. Depresivna, peva kad je nervozna, a u poslednje vreme sve je nervira. Prijatelji advokati, brat policajac, kvart u kojem je želela da živi, a koji se promenio i ne liči više na sebe, kao ni ljudi sa kojima je odrastala.

Viki je trebala da se uda za Martina, ali on je bestraga nestao. Ko zna gde. Dok se ne sretnu ispod Mosta eha, sa dve različite strane reke. Martin je nastavnik fizike, koji je zakone nauke primenjivao kockajući se, sve pod izgovorom da pomogne bolesnom prijatelju, a kasnije i Viki.

Ovu romantičnu, ali i socijalnu dramu Stefana Peke publika prati kao paralelne tokove. Rediteljka Ana Margineanu je u onome što se danas zove imerzivni teatar, publiku podelila u dve grupe, jednu koja pod oznakom nacrtanog zeca roza boje prate Viki, i drugu koja pod znakom plavog psa prati Martina. Njih dvoje igraju Etelka Mađar i Atila Balaž, kao ljude koje svaki dan srećemo na ulici i prolazimo pored njih. U izvedbi predstave učestvuju i brojni drugi glumci koji se pojavljuju na najneočekivanijim mestima i nestaju, ponovo nas podsećaju da i iza malih uloga stoje veliki životi, kao iza one koju simbolički kao korporacija, a i kao živa osoba, igra Nokia – sa duhovitom ironijom iskorišćenom reklamnom replikom „konekting pipol“.

Festivalsko izvođenje predstave „Paralelni grad“ na „Testu“ u Temišvaru dva puta u istom danu spojilo je Viki i Martina. Zečevi su odigrali i pse, i obrnuto. Spojene su i dve strane Begeja, dve istorijske epohe, dva jezika i ko zna šta još sve ne, kad se sabere četveročasovna šetnja Jozefinom za svakog pojedinca u publici, dramske junake i one ljude na reci, pijaci, železničkoj stanici, koji ni čudom da se načude otkud jednom liku kesa puna para, a jednoj ženi tolika nesreća da šetajući tužno peva. I  dok idu, kao da ne primećuju da su uz njih grupe ljudi koji pažljivo prate šta oni rade i govore, a kad plaču, znaju sa njima i suzu da puste, na sred ulice.

        Igor Burić