JOŠ JEDAN SUBOTIČKI „DEZIRE” ZA POZORIŠNE SLADOKUSCE Od čoveka-slona do čoveka u odelu

„Čovek slon“ trebalo bi da bude poznata priča o Džozefu Meriku (1862-1890), Englezu čije su fizičke karakteristike do danas ostale jedinstvene, iako je on bio sasvim običan čovek. Upravo na toj razmeđi kreće se drama Dimitrija Kokanova, u programskom tekstu predstavljena kao „Ogled o problemima reprezentacije u pozorištu“, dok je na pozornici uobličena ipak kao konvencionalna predstava u kojoj se na prilično dosledan dramaturški način priča o čoveku jedinstvenog, „slonskog“ fizičkog izgleda, a sasvim običnih, ljudskih karakteristika i aspiracija. Otud su i najjače scene one u kojima glumac Ozren Grabarić koji ga igra, otvara i zatvara predstavu rečima kako da pokaže tugu i stid, kad ljudi sve što vide na njemu jeste njegov čudnovat oblik glave i pojedinih delova tela. Pitanje je upravo ono iz programskog dela teksta, pa i univerzalno – kako da se pokaže ono što je skriveno.

Iako veoma potentan fenomen, već obrađivan u umetničkoj sferi na mnoštvo načina, predstava „Čovek slon“ ne uspeva od njega da napravi neki poseban, i danas veoma interesantan komad, koji bi uzbudio gledaoca. Introspektivnije u publici to može da podseti i na to da je naša priroda neutaživo radoznala i uvek traga za novim, većim uzbuđenjima, što se danas graniči i sa granicama ne samo dobrog ukusa, nego dobra uopšte. Međutim, to ne znači da je problem u publici. Pokušaj da se predstavi celokupna priča, objasni svaki mogući detalj u vezi sa fizičkim, emotivnim, socijalnim, ekonomskim, pa i političkim sklopom dela u vezi sa životom jednog od najprivlačnijih autsajdera ikada, ostavila je gledaoca mimo postavljanja vlastitih pitanja i interesa u sferi života osoba sa invaliditetom, mogućnostima njihovog ravnopravnijeg uključivanja, bez aspekta da postanu deo spektakla. 

Jožef Nađ se, naravno, gotovo šamanski bavi aspektima ljudskog postojanja koji nisu opterećeni viškom značenja. Predstava „Pun mesec“ svojevrsan je nastavak predstave „Omma“ koju je publika „Dezirea“ u Subotici videla pre nekoliko godina. Plesači afroameričkog porekla kao da su potakli legendarnog koreografa i plesača koji je znao tokom karijere da menja predmet interesovanja. Od obale Tise i njenog zračenja, preko borilačkih veština i buto plesa sa dalekog Istoka, do klaunerije Marsela Marsoa, konstanta za Jožefa Nađa bila je metafizička, spiritualna putanja. Naizgled paradoksalno, sada se čini da nije na cilju, nego na korenima tog puta. Potpuno uronjen u onostrano, ekstatičko u muzici, pokretu, bez ičega što angažuje ili opterećuje mozak.

Jožef Nađ se gotovo šamanski bavi aspektima ljudskog postojanja koji nisu opterećeni viškom značenja

Često sam viđao Nađa kako mu se na sceni promeni fizionomija. I ne samo njemu. Scena, svetla, muzika, pokret izvođača, produže ruke, osnaže grimase, glas postane gromoglasan… Sve su to poznate karakteristike izvođačkih, pa i pozorišne umetnosti. Međutim, Nađ kada igra to skoro da postane čarolija, kao omađijan gledam kako hitrim, isprekidanim ili talasastim pokretima nogu, ruku, celog tela, čini jedan neprekidan, utiskuje telo u percepciju kao da zauzima čitav niz položaja. Poput markera kojim prelazite preko beline papira.

Nakon njegovog intro-sola, grupa plesača kao inicirana nastupa u parovima, triima, kvartetima, pa sve do septeta, koji ponekad unisono, a ponekad i svako u svom ritmu, svojim bojama i tonovima svoga tela, igraju u pojedinačnim i zajedničkim fizičkim ekstazama. Perkusionistička muzika koja na momente nabuja do tehno-ritma podiže ionako usijanu energiju izvođača. Njihova tela prekriva znoj, a ta vodenasto-slana emulzija se presijava pod svetlima i dodatno ocrtava svaku nijansu njihovih tela. Krici i povremeni zvukovi, njihova kretnja koja cepa vazduh pozornice, ostavlja bez daha.

        Igor Burić