ЈОШ ЈЕДАН СУБОТИЧКИ „ДЕЗИРЕ” ЗА ПОЗОРИШНЕ СЛАДОКУСЦЕ Од човека-слона до човека у оделу
Колико год биле разноврсне, представе другог дана „Дезиреа“ у Суботици, фестивала савременог позоришта који 16. пут организује Позориште „Деже Костолањи“, лако се могу довести у везу. „Човек слон“, драму коју је написао Димитрије Коканова, а режирао Кокан Младеновић у Београдском драмском позоришту, карактерише снажна критика човечности, док њен опозит – плесну представу „Пун месец“ Јожефа Нађа, у продукцији Атељеа 3+1 из Париза, карактерише разумевање људског постојања као ритмичног ритуала самог свемира.
„Човек слон“ требало би да буде позната прича о Џозефу Мерику (1862-1890), Енглезу чије су физичке карактеристике до данас остале јединствене, иако је он био сасвим обичан човек. Управо на тој размеђи креће се драма Димитрија Коканова, у програмском тексту представљена као „Оглед о проблемима репрезентације у позоришту“, док је на позорници уобличена ипак као конвенционална представа у којој се на прилично доследан драматуршки начин прича о човеку јединственог, „слонског“ физичког изгледа, а сасвим обичних, људских карактеристика и аспирација. Отуд су и најјаче сцене оне у којима глумац Озрен Грабарић који га игра, отвара и затвара представу речима како да покаже тугу и стид, кад људи све што виде на њему јесте његов чудноват облик главе и појединих делова тела. Питање је управо оно из програмског дела текста, па и универзално – како да се покаже оно што је скривено.
Иако веома потентан феномен, већ обрађиван у уметничкој сфери на мноштво начина, представа „Човек слон“ не успева од њега да направи неки посебан, и данас веома интересантан комад, који би узбудио гледаоца. Интроспективније у публици то може да подсети и на то да је наша природа неутаживо радознала и увек трага за новим, већим узбуђењима, што се данас граничи и са границама не само доброг укуса, него добра уопште. Међутим, то не значи да је проблем у публици. Покушај да се представи целокупна прича, објасни сваки могући детаљ у вези са физичким, емотивним, социјалним, економским, па и политичким склопом дела у вези са животом једног од најпривлачнијих аутсајдера икада, оставила је гледаоца мимо постављања властитих питања и интереса у сфери живота особа са инвалидитетом, могућностима њиховог равноправнијег укључивања, без аспекта да постану део спектакла.
Јожеф Нађ се, наравно, готово шамански бави аспектима људског постојања који нису оптерећени вишком значења. Представа „Пун месец“ својеврсан је наставак представе „Омма“ коју је публика „Дезиреа“ у Суботици видела пре неколико година. Плесачи афроамеричког порекла као да су потакли легендарног кореографа и плесача који је знао током каријере да мења предмет интересовања. Од обале Тисе и њеног зрачења, преко борилачких вештина и буто плеса са далеког Истока, до клаунерије Марсела Марсоа, константа за Јожефа Нађа била је метафизичка, спиритуална путања. Наизглед парадоксално, сада се чини да није на циљу, него на коренима тог пута. Потпуно уроњен у онострано, екстатичко у музици, покрету, без ичега што ангажује или оптерећује мозак.
Јожеф Нађ се готово шамански бави аспектима људског постојања који нису оптерећени вишком значења
Често сам виђао Нађа како му се на сцени промени физиономија. И не само њему. Сцена, светла, музика, покрет извођача, продуже руке, оснаже гримасе, глас постане громогласан… Све су то познате карактеристике извођачких, па и позоришне уметности. Међутим, Нађ када игра то скоро да постане чаролија, као омађијан гледам како хитрим, испрекиданим или таласастим покретима ногу, руку, целог тела, чини један непрекидан, утискује тело у перцепцију као да заузима читав низ положаја. Попут маркера којим прелазите преко белине папира.
Након његовог интро-сола, група плесача као иницирана наступа у паровима, триима, квартетима, па све до септета, који понекад унисоно, а понекад и свако у свом ритму, својим бојама и тоновима свога тела, играју у појединачним и заједничким физичким екстазама. Перкусионистичка музика која на моменте набуја до техно-ритма подиже ионако усијану енергију извођача. Њихова тела прекрива зној, а та воденасто-слана емулзија се пресијава под светлима и додатно оцртава сваку нијансу њихових тела. Крици и повремени звукови, њихова кретња која цепа ваздух позорнице, оставља без даха.
Игор Бурић