Jelica Brestovac: Slobodni umetnik nema šta da izgubi

Međutim, ukoliko verujete u čuda poput glumice Jelice Brestovac, onda je bavljenje tim poslom puki izazov, a svaki neuspeh je dobrodošla škola koja vas nadalje gradi i jača.

Premda je monodrama njen najdraži stil glumačkog izražavanja, ne beži ni od timskog rada, te smo imali priliku da je gledamo u filmu „Kozje uši”, serijama „Seljaci”, „Zvezdara”, „Naša mala klinika”, „Najlepše bajke”,... Ipak, kako god se pojavila pred gledaocima, nikoga ne ostavlja ravnodušnim, pa ni sebe. Jer, to su trenuci obostrane sreće i zadovoljstva.

- Sve je energija - kaže Jelica Brestovac, koja je završila Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi Mire Banjac sredinom ’90. godina. - Ja mislim da svaki čovek može to da potvrdi kroz svoja iskustva bez obzira čime se bavio, da ga nikad ništa ne može usrećiti do te mere osim onoga što jedni drugima damo. Sve dođe i prođe, i materijalne stvari i naš status, sve ono što imamo u tom fizičkom svetu. To je nešto što nas ne može učiniti srećnim, može nas učiniti zadovoljnim samo u nekom trenutku. Ali je sreća upravo u toj razmeni energije sa drugima koja je, ja mislim, suština našeg posla. Jer, koja je svrha svega ako vi ne uspete da probudite nešto u nekome?

Verujem da je, onda, potrebno mnogo ljubavi...

- To ste dobro rekli. Ljubav jeste ono što mora da postoji da bi se radio ovaj posao. Isto tako mi je drago da čujem kada neko kaže da radi posao koji voli i to je već jedno ispunjenje bez razmišljanja šta to donosi u materijalnom smislu. U ovom okruženju kultura nije na takvom nivou da može od toga da se egzistira. Meni jeste najvažnije da radim ono što volim, jer kad bih radila nešto što manje volim, to ne bih bila ja, a novac ne može da mi nadomesti ono što nisam. Popunjavate vi neke svoje rupe nekim drugim stvarima, hobijima i slično, ali onda krene život da te melje i bivaš sve nezadovoljniji i iz jednog nezadovoljstva ideš u drugo.

U tom smislu, koliko je izazovno u Srbiji biti slobodni umetnik? A s druge strane, kakva je publika?

- Jeste izazovno jer je tržište malo. Prvo treba da se probijete i dokažete, a onda da opstanete, da se držite na toj poziciji. Sami sebe preporučujete i to je vrlo važno. Gde god da igram osetim u nijansama tu razliku, razliku u reakciji publike. Postoji publika koja je stidljiva i ja kad gostujem s večernjom predstavom koja je malo slobodnija i koja je interaktivna, publika bude stisnuta celo veče, ali me na kraju nagrade toplim i velikim aplauzom i komentarima da je predstava bila divna. To ne znači da se njima manje dopala predstava nego onoj publici koja vrišti od smeha od samog početka. Ipak, to ne govori o tome da li se njima dopala predstava nego o samom mentalitetu i tome koliko često ljudi idu u pozorište. Ali ja svu publiku volim. Ne razlikujem publiku, pred svakom igram s puno poštovanja i taj kriterijum nikad ne spuštam. Oni to prepoznaju. A novosadska publika je divna i otvorena.

Šta je ono što vas je navelo da se upustite u vode slobodnog umetnika? To deluje kao da je veći rizik...

- Nema šta da se izgubi. To se desilo silom prilika. Bila sam zaposlena u vršačkom Narodnom pozorištu „Sterija” gde mi u jednom trenutku više nisu dali ugovor. Zahvalna sam na tome jer, pitanje je da li bih se pomerila odatle da sam ostala, pošto sam se našla u sredini u kojoj ne bih mogla da rastem na način na koji sam htela. Tako sam shvatila da mi je učinjena usluga, na neki način. Ne mogu da kažem da nisam pokušavala da uđem u neka druga pozorišta ali mi nije išlo. Ja sam takva da više volim da radim samostalno.

Ipak, uspevate da opstanete u tom svetu. Na koji način to postižete?

- Verovanjem u čuda. Kad pogledam unazad 20 i nešto godina, po nekoj logici, po okruženju i okolnostima, šanse da budem ono što jesam nisu bile velike - da li imaš novca, vezu da upišeš glumu, ovo ili ono. Ja sam imala želju da budem glumica i ona je pobedila sve okolnosti koje su se promenile onog momenta kada sam slušala sebe. Kao i kroz život, sve što sam uradila morala sam da sklonim sumnju da ja nešto ne mogu. Nikad ne razmišljate o okolnostima nego o onome šta hoćete i samo idete tim putem kao da je to nešto što će se najverovatnije desiti. Kao da je to jedina stvar koja može da se desi. I, naravno, rad, vera, upornost i kontakti sa ljudima.

To je, onda, recept kako doći do posla i u njemu opstati?

- Pitanje je u šta vi verujete. Ako vi gledate kao da je nešto nemoguće, onda nećete to nešto ni uraditi. Možete da pređete u drugu dimenziju u kojoj verujete da je sve ostvarivo, čak ni ne razmišljate o tome da li jeste ili nije, nego samo krenete. Kada se ljudi ne bi obazirali na predrasude i na loše primere onih koji nisu uspeli u nečemu, mnogo više bi uradili. Malo vas deli od uspeha i neuspeha. Ne mogu reći ni da je lak put, naročito kada vam okruženje udari šamar. Naravno, bilo je tu mnogo šamara, ali i truda, pa čak i „uzaludnog truda”, ali sve je to vaš put na kojem je važno da ostanete.

Ako na sve to posmatram i u kontekstu ženskog preduzetništva, živeći u svetu gde i dalje traje borba za emancipaciju, koliko to sve otežava napredak i uspeh?

- Nije lako, jer mislim da je ovo i dalje svet muškaraca. Ta emancipacija se kod mnogih pogrešno shvata. Da bi se nešto promenilo, treba najpre da se promeni svest, a ne odmah nametati standarde za koje smo čuli da takvi treba da budu. Nije lako, ali je to izazov. Ne znam šta bi druge žene rekle na to, ali shvatam da nije lako i lakše je kada ipak imate nečiju podršku. Ali, uvek treba sebi dokazivati. Moje uverenje je da sebi treba postavljati izazove i ne treba se osvrtati na predrasude. Ne treba da budemo slepi i gluvi na njih, ali da treba da nam unutrašnji put bude jači, unutrašnje svetlo da bude jače od drugih stvari.

Lea Radlovački

Foto: Privatna arhiva

OKVIR:

„Pipi Duga Čarapa” u utorak u KCNS

Kako je od malena maštala da će biti baš glumica, danas živi svoj san u kojem i dalje mašta. Ponekad se vrati i u cipele deteta, pa pred najmlađom publikom igra monodrame, od kojih je najaktuelnija „Pipi Duga Čarapa”, u režiji Cvetina Aničića, koja će se održati u utorak, 12. decembra u 12 časova u Kino sali Kulturnog centra Novog Sada (Katolička porta 5).

- To je interaktivna monodrama u kojoj deca učestvuju od samog početka - objašnjava Jelica. - Ona je zabavna ali nosi važne poruke, kao na primer da je važno drugarstvo bez obzira odakle smo, ističe se i ljubav prema svim živim bićima, razvija se mašta bez obzira na to koliko imamo godina, poštovanje različitosti...