Јелица Брестовац: Слободни уметник нема шта да изгуби
Бавити се глумом и бити слободни уметник није лако, а нарочито у Србији где вас окружење често „шамара” и ставља вас пред изазове за које мислите да их је немогуће победити.
Међутим, уколико верујете у чуда попут глумице Јелице Брестовац, онда је бављење тим послом пуки изазов, а сваки неуспех је добродошла школа која вас надаље гради и јача.
Премда је монодрама њен најдражи стил глумачког изражавања, не бежи ни од тимског рада, те смо имали прилику да је гледамо у филму „Козје уши”, серијама „Сељаци”, „Звездара”, „Наша мала клиника”, „Најлепше бајке”,... Ипак, како год се појавила пред гледаоцима, никога не оставља равнодушним, па ни себе. Јер, то су тренуци обостране среће и задовољства.
- Све је енергија - каже Јелица Брестовац, која је завршила Академију уметности у Новом Саду у класи Мире Бањац средином ’90. година. - Ја мислим да сваки човек може то да потврди кроз своја искуства без обзира чиме се бавио, да га никад ништа не може усрећити до те мере осим онога што једни другима дамо. Све дође и прође, и материјалне ствари и наш статус, све оно што имамо у том физичком свету. То је нешто што нас не може учинити срећним, може нас учинити задовољним само у неком тренутку. Али је срећа управо у тој размени енергије са другима која је, ја мислим, суштина нашег посла. Јер, која је сврха свега ако ви не успете да пробудите нешто у некоме?
Верујем да је, онда, потребно много љубави...
- То сте добро рекли. Љубав јесте оно што мора да постоји да би се радио овај посао. Исто тако ми је драго да чујем када неко каже да ради посао који воли и то је већ једно испуњење без размишљања шта то доноси у материјалном смислу. У овом окружењу култура није на таквом нивоу да може од тога да се егзистира. Мени јесте најважније да радим оно што волим, јер кад бих радила нешто што мање волим, то не бих била ја, а новац не може да ми надомести оно што нисам. Попуњавате ви неке своје рупе неким другим стварима, хобијима и слично, али онда крене живот да те меље и биваш све незадовољнији и из једног незадовољства идеш у друго.
У том смислу, колико је изазовно у Србији бити слободни уметник? А с друге стране, каква је публика?
- Јесте изазовно јер је тржиште мало. Прво треба да се пробијете и докажете, а онда да опстанете, да се држите на тој позицији. Сами себе препоручујете и то је врло важно. Где год да играм осетим у нијансама ту разлику, разлику у реакцији публике. Постоји публика која је стидљива и ја кад гостујем с вечерњом представом која је мало слободнија и која је интерактивна, публика буде стиснута цело вече, али ме на крају награде топлим и великим аплаузом и коментарима да је представа била дивна. То не значи да се њима мање допала представа него оној публици која вришти од смеха од самог почетка. Ипак, то не говори о томе да ли се њима допала представа него о самом менталитету и томе колико често људи иду у позориште. Али ја сву публику волим. Не разликујем публику, пред сваком играм с пуно поштовања и тај критеријум никад не спуштам. Они то препознају. А новосадска публика је дивна и отворена.
Шта је оно што вас је навело да се упустите у воде слободног уметника? То делује као да је већи ризик...
- Нема шта да се изгуби. То се десило силом прилика. Била сам запослена у вршачком Народном позоришту „Стерија” где ми у једном тренутку више нису дали уговор. Захвална сам на томе јер, питање је да ли бих се померила одатле да сам остала, пошто сам се нашла у средини у којој не бих могла да растем на начин на који сам хтела. Тако сам схватила да ми је учињена услуга, на неки начин. Не могу да кажем да нисам покушавала да уђем у нека друга позоришта али ми није ишло. Ја сам таква да више волим да радим самостално.
Ипак, успевате да опстанете у том свету. На који начин то постижете?
- Веровањем у чуда. Кад погледам уназад 20 и нешто година, по некој логици, по окружењу и околностима, шансе да будем оно што јесам нису биле велике - да ли имаш новца, везу да упишеш глуму, ово или оно. Ја сам имала жељу да будем глумица и она је победила све околности које су се промениле оног момента када сам слушала себе. Као и кроз живот, све што сам урадила морала сам да склоним сумњу да ја нешто не могу. Никад не размишљате о околностима него о ономе шта хоћете и само идете тим путем као да је то нешто што ће се највероватније десити. Као да је то једина ствар која може да се деси. И, наравно, рад, вера, упорност и контакти са људима.
То је, онда, рецепт како доћи до посла и у њему опстати?
- Питање је у шта ви верујете. Ако ви гледате као да је нешто немогуће, онда нећете то нешто ни урадити. Можете да пређете у другу димензију у којој верујете да је све оствариво, чак ни не размишљате о томе да ли јесте или није, него само кренете. Када се људи не би обазирали на предрасуде и на лоше примере оних који нису успели у нечему, много више би урадили. Мало вас дели од успеха и неуспеха. Не могу рећи ни да је лак пут, нарочито када вам окружење удари шамар. Наравно, било је ту много шамара, али и труда, па чак и „узалудног труда”, али све је то ваш пут на којем је важно да останете.
Ако на све то посматрам и у контексту женског предузетништва, живећи у свету где и даље траје борба за еманципацију, колико то све отежава напредак и успех?
- Није лако, јер мислим да је ово и даље свет мушкараца. Та еманципација се код многих погрешно схвата. Да би се нешто променило, треба најпре да се промени свест, а не одмах наметати стандарде за које смо чули да такви треба да буду. Није лако, али је то изазов. Не знам шта би друге жене рекле на то, али схватам да није лако и лакше је када ипак имате нечију подршку. Али, увек треба себи доказивати. Моје уверење је да себи треба постављати изазове и не треба се освртати на предрасуде. Не треба да будемо слепи и глуви на њих, али да треба да нам унутрашњи пут буде јачи, унутрашње светло да буде јаче од других ствари.
Леа Радловачки
Фото: Приватна архива
ОКВИР:
„Пипи Дуга Чарапа” у уторак у КЦНС
Како је од малена маштала да ће бити баш глумица, данас живи свој сан у којем и даље машта. Понекад се врати и у ципеле детета, па пред најмлађом публиком игра монодраме, од којих је најактуелнија „Пипи Дуга Чарапа”, у режији Цветина Аничића, која ће се одржати у уторак, 12. децембра у 12 часова у Кино сали Културног центра Новог Сада (Католичка порта 5).
- То је интерактивна монодрама у којој деца учествују од самог почетка - објашњава Јелица. - Она је забавна али носи важне поруке, као на пример да је важно другарство без обзира одакле смо, истиче се и љубав према свим живим бићима, развија се машта без обзира на то колико имамо година, поштовање различитости...