JEDINSTVENI POZORIŠNI MARATON U SOMBORU Kvarenje predstave
Mogu li se u pozorištu trčati trke? Koliki je rekord u scenskom skoku u dalj? U kojoj zemlji je bila poslednja pozorišna olimpijada?
Sva ova pitanja pomalo deluju besmisleno, ali postoje odgovori na njih. Oni su zapravo odraz nastojanja pozorišnih umetnika da odu korak dalje i naprave proboj granica ustaljenih praksom u kojoj se osim reperotarskih predstava manje-više ništa ne dešava.
Takav najpoznatiji slučaj kod nas je „Pozorišni maraton”, manifestacija kojom Narodno pozorište Sombor stavlja tačku na kraju sezone. Ove godine će od 5. do 8. juna to da se izvede 32. put. Tih dana najavljeno je čak 15 predstava što predstavlja stvarno trku sa vremenom, trku sa tehnikom, trku sa publikom, trku da svi umetnici nađu svoj prostor da se preobuku, našminkaju, odigraju uloge, nađu mesto u pozorišnom klubu... Retko gde se na kraju sezone može videti toliko slavljeničke atmosfere kao tih dana u Somboru. Što se scene tiče, moji favoriti su „kvarenje predstave” i „cvetni udar”.
Kvarenje predstave obično usledi na kraju, termin uvek rezervisan za pozorište domaćina i neku predstavu sa repertoara. Ove godine biće to „Radovan treći” Dušana Kovačevića, u režiji Vita Taufera. Pre 32 godine taj pojam nije bio uobičajen kod nas, ali danas gotovo svi znaju šta znači prenk, pošalica kojom se drugoj osobi namesti nešto „zločesto”, kako bi bila ismejana u nekoj društvenoj situaciji. Tipa, namestiš glavi kuće kljakavu nogu od stolice na porodičnoj slavi, pa da rokne dole kad krene da zasedne posle zdravice. E, tako nešto očekuje sada i glumce „Radovana trećeg”, u čemu publika zaista zna da uživa, pogotovo ona koja je ranije gledala predstavu.
„Cvetni udar” označava kraj ove jedinstvene pozorišne „trke” i posle silnih predstava u samo nekoliko dana, za one koji su izdržali predstavlja pravu poslasticu i olakšanje. Nisam još video nikoga kome nije izmamio osmeh.
Igor Burić
