ЈЕДИНСТВЕНИ ПОЗОРИШНИ МАРАТОН У СОМБОРУ Кварење представе
Могу ли се у позоришту трчати трке? Колики је рекорд у сценском скоку у даљ? У којој земљи је била последња позоришна олимпијада?
Сва ова питања помало делују бесмислено, али постоје одговори на њих. Они су заправо одраз настојања позоришних уметника да оду корак даље и направе пробој граница устаљених праксом у којој се осим реперотарских представа мање-више ништа не дешава.
Такав најпознатији случај код нас је „Позоришни маратон”, манифестација којом Народно позориште Сомбор ставља тачку на крају сезоне. Ове године ће од 5. до 8. јуна то да се изведе 32. пут. Тих дана најављено је чак 15 представа што представља стварно трку са временом, трку са техником, трку са публиком, трку да сви уметници нађу свој простор да се преобуку, нашминкају, одиграју улоге, нађу место у позоришном клубу... Ретко где се на крају сезоне може видети толико слављеничке атмосфере као тих дана у Сомбору. Што се сцене тиче, моји фаворити су „кварење представе” и „цветни удар”.
Кварење представе обично уследи на крају, термин увек резервисан за позориште домаћина и неку представу са репертоара. Ове године биће то „Радован трећи” Душана Ковачевића, у режији Вита Тауфера. Пре 32 године тај појам није био уобичајен код нас, али данас готово сви знају шта значи пренк, пошалица којом се другој особи намести нешто „злочесто”, како би била исмејана у некој друштвеној ситуацији. Типа, наместиш глави куће кљакаву ногу од столице на породичној слави, па да рокне доле кад крене да заседне после здравице. Е, тако нешто очекује сада и глумце „Радована трећег”, у чему публика заиста зна да ужива, поготово она која је раније гледала представу.
„Цветни удар” означава крај ове јединствене позоришне „трке” и после силних представа у само неколико дана, за оне који су издржали представља праву посластицу и олакшање. Нисам још видео никога коме није измамио осмех.
Игор Бурић
