INTERVJU Sebastijan Horvat: Evropa i život bez smisla

Sada dolazi na festival savremenog pozorišta „Dezire“ u Suboticu, u organizaciji pozorišta „Deže Kostolanji“, sa predstavom slične tematike – „Mi, evropski leševi“, koja je na programu večeras. Teskt Simone Semenič, inspirisan predstavom “Žrtve mode bum bum” Dušana Jovanovića i poezijom Srečka Kosovela, u Horvatovoj režiji, deo je repertoara Slovenskog mladinskog gledališča iz Ljubljane. Jasna kritika društva i formalna hrabrost, odnos prema (javnom) govoru (deklarativnoj političnosti) ili, šire posmatrano, odnos prema mogućnosti bolje budućnosti, karakteristike su složene dramaturgije predstave iz Ljubljane.

Za nju je još navedeno da se bavi svrsishodnošću takozvanog angažovanog pozorišta i pitanjem kakav smisao taj angažman ima u sistemu koji ne samo da ne zabranjuje kritiku već je pretstavlja kao bitan deo umetničkog tržišta.

– Mislim da pozorište predstavlja ozbiljnu, kritičnu saradnju u stvarnom svetu. Teatar mora biti umetnički i demokratski mehanizam čija je funkcija, između ostalog, da sastavlja stvari, da ih ponovo rastrgne i da osnaži čoveka. Dakle, prebacuje odgovornost na njega – rekao je povodom premijere predstave “Mi, evropski leševi” Sebastijan Horvat. On trenutno sa dvoje reditelja i osam glumaca ponovo radi u Slovenskom mladinskom gledališču, gde se bavii društvenim angažmanom na različite načine: pozorištem, performansom, artističkim gestovima, instalacijama... Umesto dramskog teksta, imaju kontekst, otkriva u razgovoru za „Dnevnik”.

Na festivalu “Dezire” predstavićete se naslovom „Mi, evropski leševi”, koji se nadovezuje na predstavu “Nad grobom glupe Evrope” i odlično uklapa u festivalski slogan „Anatomija”: zašto leševi i otkud baš u Evropi?

– Pa, sada je, verujem, svima koji smo u EU već jasno da su Evropa i njena prosvetiteljska narav – mrtvi. Ideali o ljudskim pravima i načinu života bez granica su pričice za malu decu. Sve što se želi je manji porez za bogate i veći profit. Gradimo žice oko nas i već imamo previše naših vlastitih političkih zatvorenika.

Na programu “Dezirea”, koji se ove godine odvija pod sloganom “Anatomija”, večeras su dve predstve, što je uobičajen festivalski ritam: Uz predstavu “Mi, evropski leševi” Simone Semenič, u režiji Sebastijana Horvata, danas će biti izveden i projekat “55 šejds of grej - Balkansko proleće seksualne revolucije” Jetona Neziraja, u režiji Blerte Neziraj (“Čendra multimedija”, Priština). Ova predstava najavljena je kao “burleska o LGBT politici na Balkanu i u Evropi”.

Slovenija jeste Evropa, iz perspektive Srbije i perspektive Evropske unije. Srbija nije iz perspektive EU, iako se često može čuti da jeste, šta bi, tj, gde bi drugo bila. Kako vi vidite sličnosti i razlike između dve nekada bratske i jedinstvene jugoslovenske zemlje, osim što u Sloveniji ima mnogo više Srba nego u Srbiji Slovenaca?

– Ja vidim baš velike sličnosti. Nažalost, loše. U Sloveniji ima sve više nacionalizma, rasizma, homofobije; svaki dan vidimo više ljudi po ulicama koji pretražuju kante za smeće, sve je veća razlika između bogatih i onih koji nemaju ništa. Prekarijata ima sve više svakog dana. Svakog dana ima manje para za umetnost. Ono što mi pada na pamet jeste da je Ljubljana mnogo manja, slatka i čista. Sve je sređeno i već je nekoliko godina glavni zeleni grad Evrope. Ali, da nije čistoća i organizovanost glavna karakteristika fašizma? Kod nas, recimo, dobiješ kaznu od 800 evra ako pretražuješ kante za smeće po ulici.

“Dezire” je poznat kao veoma angažovan festival u društvenom smislu, danas se gotovo da ne može zamisliti estetička dimenzija bez etičke, političke... Nekad je to bila psihološka crta... Koje bi još dimenzije savremena umetnost mogla ili trebala da ima, a koje možda još nije otkrila?

– Pozorište je društvena umetnost koja ima instant uticaj na stvari i ljude koji su okolo. Kada prevaziđe instant dimenziju, može da ima neki dublji uticaj - na društvo ili pojedinca. Ja gledam na pozorište kao na branšu umetnosti koja se bavi otporom i koja ne pristaje na “state of things”, za koji svi mislimo da mu se ne može odoliti. Ja se bavim umetnošću na način da mogu izložiti svoje neslaganje sa svetom. Malo se bolje osećam, ali nisam siguran do kraja da, osim tog mog osećaja, sve zajedno ima nekog smisla.

Igor Burić