ИНТЕРВЈУ Себастијан Хорват: Европа и живот без смисла

Сада долази на фестивал савременог позоришта „Дезире“ у Суботицу, у организацији позоришта „Деже Костолањи“, са представом сличне тематике – „Ми, европски лешеви“, која је на програму вечерас. Тескт Симоне Семенич, инспирисан представом “Жртве моде бум бум” Душана Јовановића и поезијом Сречка Косовела, у Хорватовој режији, део је репертоара Словенског младинског гледалишча из Љубљане. Јасна критика друштва и формална храброст, однос према (јавном) говору (декларативној политичности) или, шире посматрано, однос према могућности боље будућности, карактеристике су сложене драматургије представе из Љубљане.

За њу је још наведено да се бави сврсисходношћу такозваног ангажованог позоришта и питањем какав смисао тај ангажман има у систему који не само да не забрањује критику већ је претставља као битан део уметничког тржишта.

– Мислим да позориште представља озбиљну, критичну сарадњу у стварном свету. Театар мора бити уметнички и демократски механизам чија је функција, између осталог, да саставља ствари, да их поново растргне и да оснажи човека. Дакле, пребацује одговорност на њега – рекао је поводом премијере представе “Ми, европски лешеви” Себастијан Хорват. Он тренутно са двоје редитеља и осам глумаца поново ради у Словенском младинском гледалишчу, где се бавии друштвеним ангажманом на различите начине: позориштем, перформансом, артистичким гестовима, инсталацијама... Уместо драмског текста, имају контекст, открива у разговору за „Дневник”.

На фестивалу “Дезире” представићете се насловом „Ми, европски лешеви”, који се надовезује на представу “Над гробом глупе Европе” и одлично уклапа у фестивалски слоган „Анатомија”: зашто лешеви и откуд баш у Европи?

– Па, сада је, верујем, свима који смо у ЕУ већ јасно да су Европа и њена просветитељска нарав – мртви. Идеали о људским правима и начину живота без граница су причице за малу децу. Све што се жели је мањи порез за богате и већи профит. Градимо жице око нас и већ имамо превише наших властитих политичких затвореника.

На програму “Дезиреа”, који се ове године одвија под слоганом “Анатомија”, вечерас су две предстве, што је уобичајен фестивалски ритам: Уз представу “Ми, европски лешеви” Симоне Семенич, у режији Себастијана Хорвата, данас ће бити изведен и пројекат “55 шејдс оф греј - Балканско пролеће сексуалне револуције” Јетона Незираја, у режији Блерте Незирај (“Чендра мултимедија”, Приштина). Ова представа најављена је као “бурлеска о ЛГБТ политици на Балкану и у Европи”.

Словенија јесте Европа, из перспективе Србије и перспективе Европске уније. Србија није из перспективе ЕУ, иако се често може чути да јесте, шта би, тј, где би друго била. Како ви видите сличности и разлике између две некада братске и јединствене југословенске земље, осим што у Словенији има много више Срба него у Србији Словенаца?

– Ја видим баш велике сличности. Нажалост, лоше. У Словенији има све више национализма, расизма, хомофобије; сваки дан видимо више људи по улицама који претражују канте за смеће, све је већа разлика између богатих и оних који немају ништа. Прекаријата има све више сваког дана. Сваког дана има мање пара за уметност. Оно што ми пада на памет јесте да је Љубљана много мања, слатка и чиста. Све је сређено и већ је неколико година главни зелени град Европе. Али, да није чистоћа и организованост главна карактеристика фашизма? Код нас, рецимо, добијеш казну од 800 евра ако претражујеш канте за смеће по улици.

“Дезире” је познат као веома ангажован фестивал у друштвеном смислу, данас се готово да не може замислити естетичка димензија без етичке, политичке... Некад је то била психолошка црта... Које би још димензије савремена уметност могла или требала да има, а које можда још није открила?

– Позориште је друштвена уметност која има инстант утицај на ствари и људе који су около. Када превазиђе инстант димензију, може да има неки дубљи утицај - на друштво или појединца. Ја гледам на позориште као на браншу уметности која се бави отпором и која не пристаје на “стате оф things”, за који сви мислимо да му се не може одолити. Ја се бавим уметношћу на начин да могу изложити своје неслагање са светом. Мало се боље осећам, али нисам сигуран до краја да, осим тог мог осећаја, све заједно има неког смисла.

Игор Бурић