Intervju: Jakub Maksimov, reditelj nove lutkarske predstave u Pozorištu mladih

Možda se i dogodila neka „hemija“ prethodnog puta, koja je poizvela „Na vukovom tragu“, jednu od najnagrađivanijih predstava u istoriji ovog pozorišta. Nova predstava “Koralina” inspirisana je knjigom pisca za decu Nila Gejmena i njegovom „Koralinom i tajanstvenim svetom“.

Ali, kao što ni „Zov divljine“ Džeka Londona, knjige kojom je bila inspirisana više puta pominjana predstava „Na vukovom tragu“, nije idilična zašećerena bajka za decu, tako i knjiga „Koralina“ stiže do nas sa opisom da je to horor priča za decu. Vrlo intigantno za pozorišnu predstavu za decu, verovatno i za samog reditelja Jakuba Maksimova.

Knjiga Nila Gejmena nazvana je po glavnoj junakinji Koralini. Ko je zapravo ona? Šta vas je privuklo njoj? Režirali ste još jednu predstavu nazvanu po glavnoj junakinji - „Ronja – ćerka razbojnika“, koja će, uzgred, takođe učestvovati na predstojećim Novosadskim pozorišnim igrama. Da li je to uobičajeno za vas?

- To je dobro pitanje. Ako govorimo o predstavi „Ronja – ćerka razbojnika“, tačnije o knjizi prema kojoj sam pravio ovu predstavu u makedonskom Pozorištu za decu i mlade u Skoplju, tu sam stvarno bio inspirisan Ronjinim karakterom, zato što je ona zaista posebna mlada devojka, veoma divlja, ali takođe i veoma pametna. Ona preispituje osnovne vrednosti, kao što su porodica, prijateljstvo, život, sama, čisto intuitivno, i to je veoma zanimljiva i veoma radoznala priča. Njen karakter je veoma bogat. U slučaju Koraline, za mene su stvari malo drugačije. Recimo da moja prva inspiracija nije bila tako jako povezana sa Koralininim karakterom, već sa Koralinom kao nekim posebnim univerzumom, svetom. Jako mi se dopao taj svet koji je izgrađen oko Koraline, i naravno, sviđa mi se na koji način Koralina izbegava zamke koje su joj postavljene. Ali ono što najviše volim u knjizi je taj svet koji izranja iz nje.

Drugi deo mog odgovora, koji se tiče toga da su obe mlade junakinje, jeste da je istina da u tome ima neke moje namere dok radim predstave za decu. Mnoge knjige, mnoge dobre priče za decu, imaju muškog glavnog junaka, što je u redu ako je u pitanju institucionalno lutkarsko pozorište, ako balansiraju u dramaturgiji, jer postoji isti broj dečaka i devojčica u razredima, među decom, tako da je dobro da to balansiraju u repertoaru. Ali, to nema veze s onim što je meni izgledalo logično, tako da sam, kada sam unazad gledao moje dramaturgije, pomislio da tu nešto nedostaje u njima, i da bih morao da se fokusiram na to. Takođe, to mi daje više prostora za rad sa glumicama. U jednom trenutku počeo sam da osećam da muškarci uvek imaju više prostora i veće uloge u mojim predstavama, Zato sam se pitao šta moram da uradim, da promenim, radim na tome. Tako sam počeo da tragam za literaturom i pričama u kojima mogu više da angažujem glumice, i da sarađujem sa njima.

Pomenuli ste svet Koraline, verovatno vas je privukla i sama priča, za koju, pak, kritika kaže da je horor priča. Deca i tinejdžeri vole da se plaše, zato i vole horor filmove, ali u teatru je zaista retka prilika da gledamo horor predstave, pogotovo za decu. Kako ste zamisli tu stranu ove priče?

- Da, u pozorištu to nije baš uobičajeno, zato što pozorište ne može da pruži takav sveobuhvatan utisak kao televizija ili film. Jer, na filmu slobodno možete da zaboravite da to što gledate nije stvarnost, iako sve izgleda jako realistično. Takvu realističnost u pozorištu ne možete da postignete, jer publika je uvek svesna i zna da sedi u gledalištu, i gleda ka sceni. U takvim okolnostima je vrlo teško stvarati takvu iluziju. Ali, u lutkarskom pozorištu, čini mi se, nekako možete da postignete izvesnu autentičnost u tome, zbog karaktera koje možete predstaviti objektima, koji, više od glumaca, mogu biti u opasnim situacijama, jer su materijali. Nekako imam utisak da je u lutkarskom pozorištu stvoriti horor situaciju više moguće, nego u glumačkom pozorištu.

Takođe, vrlo je teško kreirati nešto što izgleda opasno za glumca, i realizovati to na sceni, odnosno možete imati tu iluziju tek na tren, jer je glumac, koji igra neki lik, suviše realističan. Ali, s lutkom koja sama po sebi nije realistična, mnogo je izvodljivije da dovedete u opasnost lik te lutke. Jer, lutka nema toliko ljudsku dimenziju, više je posmatrate kao simbol nečega.

Ko je kreirao lutke?

-Sarađujem sa Olgom Ženbinskom, ona je poljska scenografkinja, i pravi skice i scenografije i lutaka, ali nije njihov kreator. Lutke su izrađene prema njenim planovima, ali kreirane su u Malom pozorištu iz Čeških Budijevica, malog lutkarskog pozorišta iz Češke, koje ima vrlo dobre majstore. Scenografiju radi tim „Mini biz“ Nikole Komazeca.

Očekivanja, prednosti i mane

Već ste režirali u ovom pozorištu, znate sposobnosti i talente njegovih glumaca. Da li je to prednost, kada ponovo radite sa njima, pogotovo ovakvu vrstu predstave?

- S jedne strane da, ali s druge baš i ne. Prethodna predstava koju smo radili je doživela baš veliki uspeh, i među glumcima. Baš su je voleli, i mislim da sada imaju velika očekivanja, i od mene, i od njih samih. Zato mi je sada zapravo mnogo teže da radim nego prvi put (smeh), jer tada niko ništa nije očekivao, i mogao sam da radim šta hoću, što je nekim čudom ispalo jako dobro (smeh).

Ali, muziku uvek komponuje Lazar Novkov?

- Da, on je treća strana trougla, pored mene i Olge. Mislim da je ovo deseti, ili jedanaesti projekat u kojem sarađujemo. Pre nego što sam počeo da radim sa Olgom Ženbinskom, dugo sam tragao za scenografom sa kojim ću biti na istoj talasnoj dužini. Bio sam vrlo srećan kada sam je našao. Ona je zapravo ko-kreator, naš odnos se ne zaniva na tome da ona ispunjava ono što joj ja kažem da uradi, već ona predlaže mnogo ideja. Vrlo često kad ih ja nemam, ona razvija sama neki svoj koncept, i zaista je veliko zadovoljstvo raditi sa njom. Takođe i sa Lazarom Novkovim, vrlo često radimo muziku uživo, tada smo zajedno na sceni, i on tada nije samo kompozitor, već postaje vrlo kompetentan asistent, čak i ko-reditelj u nekim trenucima, kada su predstave skoro muzičke. Mi smo takođe i prijatelji, tako da se i zato držimo jedan drugog.

Radili ste dosta u našem regionu. Ko vas je preporučio našim teatrima, i u okolnim zemljama?

- Moja prva predstava je „Hiljadu pakovanja“, radio sam je sa kolegama, i trebalo je plasirati na nekim festivalima, tako da smo je izveli u Bugarskoj, na festivalu „Zlatni delfin“ u Varni, i čak dobili neke nagrade. Odatle smo došli do Kragujevca, učestvovali na „Zlatnoj iskri“, direktorka festivala Jelena Stojanović nam je takođe rekla da je, pre nego što smo gostovali u Bugarskoj, ona znala za nas, jer sam ja postavio neki video snimak koji je ona pronašla na internetu i dopao joj se. Tako je ona saznala za nas i od tada me stalno preporučuje ovdašnjim teatrima, još od 2018.

Hoće li onda i naredni projekat biti negde ovde u blizini?

- Ne, ne, odlučio sam da napravim pauzu, i da bar pola godine ništa novo ne stvaram, jer se osećam malo premorenim. U stvari, zapravo ste u pravu, sledeći projekat ću raditi ipak u ovom regionu, u Ljubljani. Potom ću raditi jedan projekat u Pragu. Imam ponude od dva teatra da budem njihov umetnički direktor, jedan je u Ostravi u Češkoj, a drugi u Žilini u Slovačkoj, tako da se dvoumim gde da idem, i moram da odlučim da li da to prihvatim ili ne.

N. Pejčić